Piše: Isidora Đolović
Postoje „mali” festivali bez komercijalnih ili populističkih pretenzija, koji nikada neće biti među vodećim spektaklima kada je o muzičkim manifestacijama reč, ali zato dostojanstveno, postojano i sa čvrsto izgrađenim identitetom traju, s vremenom postajući deo bića zajednice i njen kulturni marker. Upravo takav je festival ambijentalne i etno muzike „Karusel”, slobodno se može reći zaštitni znak čačanske muzičke i uopšte umetničke scene. Nenametljiv je, ali i te kako važan publici i, naročito, izvođačima čijim je karijerama često bio srećno polazište, pa sledstveno tome postaje uvek drago mesto vraćanja.
Naravno, ono što kreira dugotrajnost i kvalitet jednog ovakvog programa prvenstveno je entuzijazam grupe posvećenika čijim se trudom, neretko donkihotovskim, dolazi do hvale vrednih rezultata. Takav je bez sumnje gospodin Dušan Darijević, jedan od istinskih „dobrih duhova” čačanskog kulturnog života kroz neumoran novinarski, publicistički i aktivistički rad, a u ovoj priči pre svega osnivač i umetnički direktor festivala „Karusel”. Ono što je isprva izgledalo kao utopijski eksperiment, preraslo je u događaj s jasnim konceptom, tradicijom i nekom vrstom lepe (ne)predvidljivosti koju zaista probrani (a da to nema elitistički prizvuk) posetioci svakoga leta očekuju i podržavaju.
Ova godina je posebna po činjenici da „Karusel” svoje petnaesto izdanje predstavlja u okviru projekta „Čačanska rodna: Nacionalna prestonica kulture”, ali i da se po prvi put interkulturalno povezivanje vrši kroz zvanično uključivanje države-gosta. U 2023. to je Severna Makedonija, čemu je prilagođen simbolični slogan „Pod istim suncem”, kao i veliki deo najavljenog repertoara. Sve drugo ostaje u skladu sa pravilom da dobru praksu ne treba menjati: festivalski programi se odvijaju etapno, sa po dve koncertne večeri sedmično i razmakom taman dovoljnim da se publika ne premori, po dve muzičke radionice i završnom izložbom fotografija Aleksandra Alempijevića, drugog stožera čačanske zvučne „vrteške”.
Na sve to je, uvodnim obraćanjem, publiku u Atrijumu Kulturnog centra poslednje julske večeri, na zvaničnom otvaranju manifestacije, podsetio Dušan Darijević. Usledilo je četvoročasovno uživanje u nastupima tačno četiri po senzibilitetu i stilu različita, ali profesionalnošću, energijom i majstorstvom sjajno povezana sastava. Muzika koja se izvodi na „Karuselu”, baš kao i ambijent, ne traži grandiozne uslove, nema mnogo govora, nije neophodan bis. Videlo se to već po nemom, ali brzom i izrazito kolegijalnom smenjivanju bendova čije su uigranost i međusobna podrška svemu dodale poseban šarm. Takođe se pokazalo kako izbor izvođača za uvodno veče nije mogao biti efektniji, s obzirom na šarolikost i oscilacije u temperamentu koje su publiku neprekidno držale zainteresovanom, a svakako oduševljenom.
Kao prvi, nastupili su veterani Sethstat iz Skoplja. Grupa postoji još od 1990. godine i uveliko je međunarodno priznata od eminentnih džez kritičara. Jedinstvenim ih čini eksplozivna mešavina modernog i klasičnog, usled čega u njihovom zvuku nalazimo ne samo džez, već i fank, neo-fjužn, duge delikatne solo deonice, kompozicije koje podsećaju na improvizacije ili upečatljive filmske vestern teme. Sethstat pre svega imaju ubojitog trombonistu Vladana Drobickog, te jaku ritam sekciju zahvaljujući kojoj slušaoce obuzima energija karakteristična za neke druge, „električnije” žanrove. Sasvim u skladu sa nazivom benda (izvedenim od imena egipatskog boga oluje, pustinje i tame), Sethstat grmi i demonstrira veliko iskustvo, dobru viziju, a ponajviše umeće da je stvaralački realizuje.
Nakon njih, kao zatišje, ali ništa manje svirački kompetentno i sigurno, dolaze mlade snage – Oliver Đurković Band. Tenor saksofonista i njegov kvintet, u kome gitaru svira Čačanin Kosta Jovanović (što je svemu dalo poseban značaj, s obzirom na to da je Kosta angažovan i sa polaznicima festivalske radionice „Gitara na sto načina”), predstavili su se elegantnim, preciznim i prefinjenim izvođenjem. Nije teško pretpostaviti zbog čega ih već sada svrstavaju u najveće nade domaće džez scene.
Atrijum i prostor oko njega postaju krcati uoči nastupa zvezda večeri, Vasila Hadžmanova i njegovog benda. Džez pijanista i kompozitor je čest gost Čačka i „Karusela”, gde se očigledno oseća veoma lagodno i odomaćeno. Tako je odmah na početku pozvao publiku da se približi maloj pozornici i ispuni prostor „udubljenja”, koji je dodatno zavibrirao pod zvucima ponovo znatno energičnijeg, avangardnog izraza i na momente nestvarno kompleksnih prelaza, iskombinovanih stilova u inovativnom pristupu džez muzici. Taj vešti spoj folklornog nasleđa Balkana (ne treba podsećati na genetsku osnovu samog Hadžimanova za stvaralačku genijalnost) i sasvim progresivnih world music ritmova, kao rezultat ima stil koji je teško definisati, ali ostavlja bez daha. Jedina zamerka odnosi se na deo publike koji je neprekidnim žamorom ometao slušanje muzike, a ono ipak, naročito u ovakvim žanrovima, mora biti skoncentrisano i pažljivo radi potpunog doživljaja.
Za epilog večeri odabrana je ponovo jedna nežnija, melodična varijanta – čačanski „Etno Jazz Orchestra” (EJO), koji zasluženo stiče sve veću popularnost. Primetno je da svirka na zavičajnom tlu i pod okriljem festivala koji ih je na neki način lansirao prija članovima, ali zato nije izostala ni prisna uzvratna reakcija slušalaca. „EJO” je takvu odanost nagradio premijernim izvođenjem još jedne obrade tradicionala. Harmoničnost dva ženska vokala u prepoznatljivom stilu etno napeva, uz zajedničke improvizacije i egzotične ritmove stvorene radom brutalno efektnih perkusija, predstavlja odličan način da se zaokruži uvod u festival.
Mada je za nama ostao prvi radni dan u sedmici, kada je otkucala ponoć nije bilo mesta umoru i publika se, sasvim sigurno bez izuzetka, razišla pod uticajem dobrih vibracija kakve iskren, kvalitetnoj i autentičnoj muzici okrenut pristup zajednice okupljene oko „Karusela” neguje svih ovih godina.
