Piše: Vedrana Božinović, dramaturškinja predstave “Ko igra Sonju Savić“
Nisam poznavala Sonju Savić, nikada je nisam gledala uživo, nismo se družile u osamdesetima, nismo bile najbolje prijateljice i nemam ni jednu jedinu anegdotu koju bih mogla ispričati o Sonji. Ali u poslednjih nekoliko meseci, koliko se bavim materijalom za ovu predstavu, svakoga dana živim sa Sonjom Savić i delimično sam osećala da idem nekim forenzičkim putem, ne da bih otkrila da li je zaista umrla na prljavom dušeku okružena špricevima, kako su pisali tabloidi, ne da bih otkrila da li ju je ubio sistem, već sam ja na njenom putu tražila čoveka. I našla sam jednu izuzetno hrabru ženu koja od svog prvog pojavljivanja u javnosti i u medijima, pa do svog poslednjeg pojavljivanja, budno gleda i promišlja svet oko sebe, što mislim da bi trebalo da bude najvažnija karakteristika svakog umetnika.
Danas kad govorimo govorimo u periodu osamdesetih godina prošlog veka, koji ne mogu da se odvoje od Sonje Savić, govorimo na dva načina – jedan je sa strašnom nostalgijem, a drugi sa strašnim negiranjem. To je veoma čudno razdoblje u istoriji ovih prostora zato što se pojavljuje jedno veoma snažno individualističko mišljenje, buđenje nove svesti kod omladine, pank, rok, alternativni načini promišljanja u umetnosti, a sa druge strane, to je vreme kada se bude strašni nacionalizam i mržnja, i kada počinje da se seje užasni strah koji će nas uvesti u sve ono što nam se dešava i danas.
U tom periodu, za samo tri i po godine Sonja će postati zvezda bivše države, dobitnica svih priznanja i najslikanije lice u toj bivšoj državi. U isto vreme Sonja će u intervjuima koja je davala sve to nazvati bitnim i nebitnim, njoj su bile važnije neke druge stvari. Ona je smatrala da mora da govori o svetu oko sebe na svoj način i zbog toga je otišla na neke alternativne umetničke puteve. Tome će Sonja ostati verna sve do svoje smrti. Sonja se nije menjala, ali se snažno menjao svet oko nje, jer su došle devedesete koje su ostale do današnjeg dana. Ovo su odjeci devedesetih godina prošlog veka.
Mi živimo na jako čudnim prostorima. S jedne strane, istorija je jako važna i teraju nas da čitav naš život podredimo nečemu što se dogodilo stotinama godina pre nego što smo se rodili, a sa druge strane, teraju nas da zaboravimo ono što su nam rekli juče, da se stalno iznova restartujemo, da se “pomnožimo sa nulom“, da kažemo da nećemo verovati svojim očima i ušima, nego njima. Tu nastradaju ljudi koji pamte, a Sonja je pamtila. I što je možda još i gore, ona je podsećala. I u toj svojoj nemogućnosti da izvrši “restart“ Sonja je ostala sama.
U ovoj predstavi korištene su Sonjine reči. Zato što sam čitajući sve što su drugi rekli i pisali o njoj zapravo shvatila da je najvažnije ono što ona govori sama. Sonja je komunicirala sa nama kroz dva meseca rada na ovoj predstavi i komuniciraće sa scenom i publikom koja ovu predstavu bude gledala.
Predstava “Ko igra Sonju“ postavlja veoma važna pitanja zato što ih ne postavljamo mi, nego ih postavlja Sonja. Pitanja o granicama, o tome ko ih postavlja i ko na njih pristaje, pitanje o slobodi, ali i za mene veoma važno pitanje o odgovornosti čoveka i odgovornosti umetnika.
Nadam se da će ova predstava postati razgovor publike sa Sonjom. Ne sa urbanom ikonom, ne sa “devojkom iz grada“, ne sa glumicom, ne sa alternativnom umetnicom, nego sa čovekom koji je živeo na ovim prostorima i nije ga bilo strah da o njima govori.
Sonja je često govorila da joj je najddraža bajka “Žar ptica“. Ona govori u putu na koji kreće najmlađi carev sin, koji na tom putu uradi apsolutno sve za šta mu kažu – nemoj. Da ne uradi te stvari za koje mu kažu “nemoj“ veoma brzo bi se vratio kući obavljenog zadatka. Time što ne pristaje na “nemoj“ njegov život postaje jako komplikovan, težak i bolan, ali je to put koji traje. Za mene ova predstava govori upravo o tom putu. Možda najviše od svih predstava na kojima sam do sada radila želim da “Ko igra Sonju Savić“ ima dugačak život, jer mislim da govori o stvarima koje će biti važne sve dok se ljudi budu bavili umetnošću.
