Piše: Jela Surudžić, dugogodišnja direktorka Predškolske ustanove “Radost“
Kada su, nedavno, jednog pesnika pitali – Šta to znači biti pesnik? Je li to zanimanje? Odgovorio je NE – to je bolest. Dugotrajna i neizlečiva.
Dodala bih, zahvaljujući toj i takvoj “bolesti“, kako pesnik nazva tu svoju “žrtvu“, u smislu neprekidne potrebe za umetničkim izrazom i uz bezgraničnu posvećenost nematerijalnim a uzvišenim ciljevima, stasavala je i plejada čačanskih umetnika, koji su drugom polovinom 20. veka svom zavičaju dodavali boju i dopunjavali mu dušu. Svako na svoj, originalan način, u svoje vreme, jer svaki čovek pripada svom vremenu. Njihovo stvaralaštvo je zavet jedne generacije upućen drugoj, čovekovo pamćenje.
Kada neko van umetničkog sveta dobije ovakav zadatak, da kao ja otvori izložbu dvojice najznačajnijih čačanskih slikara, čime mi je, inače, ukazana velika čast i lično zadovoljstvo, ne ostaje mu ništa drugo nego da, prelistavajući decenije i decenije minulih godina, zagrebe po sećanjima i da izbledelim uspomenama vrati i boju i miris.
Urbanizacija Čačka i masovniji priliv stanovništva kreće od druge polovine pedesetih godina. Varoš dobija prve višespratnice, a na periferiji niču nizovi novih privatnih kuća. Čačak tako postaje stabilno urbano središte, rasadnik novih ideja, nosilac urbanizacije i kreator promena.
Međutim, danak urbanizaciji prvo su platili oni delovi varoši koji su porušeni da bi ustupili mesto novim objektima. Mešavina uzbuđenja i nostalgije obuzimala je vredne hroničare grada, pa su se latili kičice i naliv pera, sa ciljem da produže život varoši koja nestaje. Tako su se delovi grada koji su nestajali zajedno sa starim čačanskim porodicama preselili na slike Bogića Risimovića i Dragana Ćirkovića, kao i u mnoge knjige i filmove osvedočenih čačanskih stvaralaca tog vremena. Dela koja su nastajala imala su istu temu: “Čačak, moja ljubav, impresija i inspiracija“.
Zaljubljenik u svoj grad, neumorni letopisac Mile Mojsilović, je zapisao: “Samo je jedan tvoj grad. Ne postoji stari, niti postoji novi tvoj grad. Nikad nećeš moći da odrediš šta je to što vremenom traje ili prestaje. Ne trudi se da to odrediš, jer vreme teče, ali proteći neće. Pa opet, uvek kažemo: u onom starom Čačku koga više nema, uprkos svih vekovnih zala, prednost dajemo lepoti sa večitim refrenom “u ono srećno vreme…“.
Bogić Risimović, sin bojadžije, od detinjstva okružen bojama uz koje je rastao i izrastao u vrsnog slikara, veoma rano je prepoznao svoj zavičaj kao neiscrpnu temu. Zavičaj je prikazivao neposredno, nostalgično, romantičarski. U sećanje su mi se urezale slike starih čačanskih ulica i dvorišta sa drvećem, uz koje puze senke koje potom silaze u dvoriša obrazujući prošarani hlad. Povetarac se upleo u krošnje, igra se sa lišćem čije senke trepere po avliji. Te slike me uvek vrate u ta čačanska dvorišta, koja tog trenutka ožive preda mnom.
Dragan Ćirković, slikar gradskog života naše varoši i Morave, na svojim platnima je ovekovečio motive kojih danas više nema. Izvukao ih je iz realne predstave i dao im novi izraz sa naglašenom željom da prikaže svoje oduševljenje prizorom. Ne postoji nijedna knjiga o starom Čačku koja nije ilustrovana crtežima ovog istinskog hroničara naše varoši.
Miša Radivojević o svom Čačku zapisao je sledeće: “Naš grad je nikao u jednoj lepoj kotlini, na divnoj reci, okružen čarobnim bregovima, ali je imao težak život i sporo odrastanje i sazrevanje – često se mnogo više rušio nego što se gradio, i mnogo više dana, časova i godina bilo je ispunjeno strahom, strepnjom i nemanjem, nego srećom i imanjem… Danas je Čačak napredan i lep grad… Ima svoje pisce, slikare, arhitekte, glumce i razne druge vredne i darovite umetnike i nikada u svojoj istoriji nije milovao svoje umetnike i sanjare… a bez snova i čovek i grad su mrtvi“.
Puriša Đorđević se priseća: “Svaki grad ima svoje harmonije, iako su u pitanju, na prvi pogled, ulice, trgovi i kuće. Ali, i u ljudima koji tu žive leži ono što nose u sebi, a to se ponekad u nekom od njih razbije, pa se čuje neki stih, neko zapeva, a neko ima neki instrument sa kojim pokazuje svoju bitnost. U donjem delu tadašnje ulice Car Lazar, u Ciganmali, nalazile su se dve kuće Lata Buzurovića, Ciganina, koji je pored trkačkih konja imao i orkestar. Salonski orkestar. Prva violina Zarija Buzurović, moj školski drug. Dobro pamtim jer sam bio Car Lazarac i skitao sam oko ciganskih kuća. Skitanje je ono što nas inspiriše, da bi kasnije pisali ili crtali o tome…“.
Imena pojedinih čačanskih ulica nadživela su sva iskušenja, a opstala su i u novom vremenu. Takođe, opstali su i nazivi čačanskih toponima, koji imenuju veće ili manje gradske prostore: Avladžinica, Bedem, Belvi, Brodovi, Bunari, Vasikića rupe, Vinara, Virovi, Vranjak, Devetaci, Kazanica, Ključ, Košutnjak, Kuželjevina, Lisičije rupe, Palilule, Pivara, Pijace, Prćilovica, Rasadnici, Sokaci, Tutunovina, ĆorovinaHanovi, Ciganmala, Čairi…
Novo vreme uvek je donosilo i nove ljude, grad je postepeno uobličavan, a neke njegove tadašnje konture i danas se naziru i odolevaju rušenju, od strane nehajnih ljudskih ruku.
Ipak, ostala su neka svedočanstva – pisana ili zaustavljena u oku umetnika. Od njih smo napravili ovu izložbu.
