ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК - КО СВЕ БУДИ ПОНОС КОД ЉУДИ КОЈИ СУ СЕ РОДИЛИ НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ?

ЧАЧАК - РОДНО ТЛЕ ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ

Кажу да је, процентуално у односу на број становника, овај град Србији дао највећи број уметника, здравствених радника, научника, спортиста... Да ли је то тачно - процените сами!

Готово да нема области у којој град на Западној Морави није Србији даривао таленте и људе вредне поштовања, који су достојно бранили боје града и отаџбине у свету.

Сетимо се министра просвете у Краљевини Србији, Јаше Продановића, или Милана Стојадиновића који је три пута био председник Владе у Краљевини Југославији. Не заборавимо непоколебљиву и снажну Верицу Бараћ, која се до последњег тренутка борила против корупције.

Листа научника из нашег града је дуга: ставимо на сам врх академике: доктора метеорологије Завишу Јањића и великог математичара Татомира Анђелића. Ту су и професори, доктори правних наука Михаило Константиновић и Чедомиљ Митровић, који је био и декан Правног факултета у Београду. Математичари и информатичари Милутин Р. Достанић, Бранко Маровић, Андрија Стојковић…

Укратко – тешко је пронаћи образовну институцију која школује будуће академске грађане у којој нема неког Чачанина.

Даске које живот значе и филмска платна обогатили су многобројни Чачани и Чачанке. Поменућемо само неке: Миодраг Аврамовић, Јован Антонијевић Ђедо, Зоран Бећић, Душан Булајић, Вера Вукосављевић, Ненад Гвозденовић, Пуриша Ђорђевић, Димитрије Илић, Милутин Јевђенијевић Гиги, Раде Маричић, Милутин Милошевић, Милан Никитовић, Душан Премовић, Јелена Пузић, Татјана Пујин, Миша Радивојевић, Миодраг Мргуд Радовановић, Соња Савић, Славољуб Стефановић Раваси, Драго Чумић Чума…

Из овог града потичу и велики писци: осим незаборавног Диса и Бранка В. Радичевића, ту су и: Драгослав Андрић, Драгослав Грбић, Јованка Живановић, Луне Левајац, Даница Марковић, Милица В. Мишковић, као и познати и признати модерни списатељи Владан Матијевић и Ненад Теофиловић.

Желите да говоримо о музици? Никакав проблем: оперска дива и педагог Радмила Бакочевић, виртуоз на хармоници светског гласа Бобан Бјелић, овогодишњи представник Србије на Избору за песму Евровизије Лука Ивановић – Luke Black, фантастични гитаристи Зоран Бранковић, Радомир Михајловић Точак, фронтмен Рибље Чорбе Бора Ђорђевић. Великани народне музике Добривоје Вукасовић Вукас, Обрен Пјевовић… Велики педагог и диригент Предраг Перуничић, који је код браће Ратка и Радише Теофиловића пробудио љубав према певању… Интересантно – Чачак је као (условно речено) мала средина, својевремено изнедрио и још један певачки пар близанаца – сопране, сестре Биљану и Љиљану Миловановић, о којима је РТС снимио филм пре 25 година.

Сликари, вајари, графичари, дизајнери? Ту је Чачак баш познат: више од 120 уметника из овог града освојило је свет. Развој сликарства почео је 1869. године са првим учитељем цртања у Гимназији, Димитријем Петровићем, оцем легендарне Надежде Петровић, као и са Живком Југовићем који је сликарство изучио у Москви, Фиренци, Венецији и Минхену, на тамошњим академијама. Када бисмо хронолошки настављали низ, морали бисмо да напишемо читаву књигу. Зато ћемо поменути нека имена: Милан Бесарабић, вајар, Драган Ћирковић, Бранко Станковић, Зора Никезић, Милена Чубраковић, Богић Рисимовић Рисим, Боривоје Којић, Љиљана Недовић-Хеселман, Радош Стевановић, Драга Јовановић, Весна Мирковић, Дарко Ристић, Небојша Бежанић, Грујица Лазаревић, Живорад Максимовић, Дејана Цветковић, Бојан Рисимовић, Сара Кујунџић, Бранислав Пантовић, Иван М. Радовић, Матија Вујовић, Милован Марковић, Божидар Плазинић…

Део богате историје Чачка посвећен је и великанима српске медицине: Др Коста Драгомировић, Др пуковник Михаило Дуњић, Др Драгиша Мишовић, Проф Др Владан Живаљевић, само су нека од имена људи који су се старали или се старају о здрављу нашег народа.

Чачак је изнедрио и духовнике: блаженопочившег патријарха српског Иринеја и старешину манастира Хиландар, архимандрита Методија.

Град на Западној Морави увек је важио за град спорта: сетимо се фудбалера Душана Радоњића, бициклисте Драгана Достанића, каратиста Симе Рајичића и Славољуба Пипера (рођеног Пећанца, али одавно Чачанина), стонотенисера Станимира Пејака, кошаркаша Радмила Мишовића, Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића, као и још 50 некадашњих репрезентативаца Југославије у овом спорту…

Кочоперни и борбени какви јесу, Чачани се поносе и војсковођама: уз Војводу Степу и Танаска Рајића, који, истина, по рођењу нису били из овог града, али су за њега судбински везани, ту су и Миливоје Бојовић, мајор Драгутин Гавриловић, Александар Глишић, Драган Катанић, Марко, Милија и Михаило Катанић, Никола Косић…

Кажу многи да је Чачак, заправо, процентуално у односу на број становника – дао Србији највећи број великана… Не знамо да ли је то у потпуности тачно, али смо на њих – поносни. Као што смо поносни на сваког нашег поштеног и вредног суграђанина.

ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК - У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ МИЛУТИН МИЛОШЕВИЋ - 7. АПРИЛ У 20 ЧАСОВА

БЕОГРАДСКИ ФАНТОМ ПОНИКАО НА МОРАВИ

Милутин Милошевић један је од оних глумаца који је освојио и мушку и женску публику. Реч је о још једном драмском уметнику који је поникао на улицама Чачка одакле се отиснуо пут Београда да би освојио позоришне сцене и филмско платно.

Рођен је 1981. године у граду на Западној Морави, где је завршио Гимназију, а дипломирао је глуму у класи професорке Гордане Марић на Факултету драмских уметности у Београду. Прву улогу на великом платну остварио је у филму Кордон Горана Марковића.

На себе је скренуо пажњу улогом у филму Београдски фантом Јована Б. Тодоровића, у коме је играо лик Владе Васиљевића, као и улогом Гаврила Вуковића у остварењу Свети Георгије убива аждаху Срђана Драгојевића.

Добро се сналази и у телевизијским серијама: Мочвара, Кошаркаши, Последња аудијенција, Ларин избор, Жене са Дедиња, Војна академија, Мама и тата се играју рата, Жигосани у рекету, Нечиста крв – грех предака. Захваљујући серији Од јутра до сутра свакодневно гостује на малим екранима широм Србије.

У Народном позоришту у Београду играо је у представама Зли дуси, као и у представама Мајка Храброст и њена деца, Наши синови, Царство небеско, Балкански шпијун.

Нису му страни ни алтернативни пројекати: Крунска 54, Кућа број 8, У самоћи памучних поља… На сцени позоришта ”Бошко Буха” играо је улогу Блуднице и улазио у профил жене на читавих два сата.

“Нису сви глумци у једнаком положају. Многи се грчевито боре да би опстали у свом одабраном занимању, а они који имају добре рејтинге могу да се баве глумачким нијансама. Најважније је ипак сачувати страст и потребу за усавршавањем у глумачком послу, па ће нека сатисфакција и стићи”, рекао је Милошевић у интервјуу Љубици Сокић:

“Највећи проблем за једног глумца је ако се препусти отаљавању глуме, када се угаси љубав према игри која га је довела до позорнице или испред камере”.

Оно што не воли је – нерад: “Тешко ми пада кад не радим, кад се паузе између послова одуже, а онда и то некад и то буде луксуз који ме натера да смислим нешто што бих волео да радим”, изјавио је Милошевић у интервјуу који је дао за Харперс Базар:

“Изазов је свака нова сезона и свака нова улога са којом је потребно потврдити трајање, опстати и радовати се изненађењима нашег посла. Нарочито ме радује када у послу или животу успем од стрепње да направим савезника.”

Програм из серијала ”Чачански расадник” посвећен портрету Милутина Милошевића биће реализован у форми разговора, у сарадњи са филмским критичаром, редитељем, сценаристом и продуцентом из Београда, Сашом Радојевићем.

ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК: МИХАЈЛО ЂОКОВИЋ ТИКАЛО – 2. ЈУН

СРПСКИ ХИЈЕРОНИМУС БОШ

Чачак ће ове године одати посебно признање једном од највећих живих сликара са ових простора, нашем суграђанину Михаилу Ђоковићу Тикалу, чија ће изложба бити представљена у Културном центру Чачак. Називају га „једним од најзначајнијих сликара фантастике“. Он је „један од најбриљантнијих сликара српске фигурације“. „Сам врх српског сликарства на размеђу векова“. „Српски Хијеронимус Бош“.

Све су то похвале посвећене Михаилу Ђоковићу Тикалу, Чачанину који није у свет сликарства ушао на класичан начин, од малена се дружећи са четкицом и бојама. Напротив: све до касних гимназијских дана радове му је, према његовом признању, завршавала – мајка!

Затим се, најпре стидљиво, а потом све маштовитије и интензивније увлачио у свет цртежа чудних облика, који су први пут пронађени у свесци за математику.

Академију примењене уметности завршио је у Београду у класи професора Рајка Николића.

Својим цртежима, композицијама и сликама брзо је скренуо пажњу уметничке јавности. Миро Главуртић и Леонид Шејка, утемељитељи и оснивачи Медијале, свесрдно су прихватили Тикала у тренутку када се о њему ништа није знало, но о чијем се необичном таленту брзо проширио глас.

Иако никада није постао члан Медијале, Тикало је живео Медијалу потпуно се предајући својој уметности.

Као члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) излагао је у целој Европи. Осим својих ремек-дела, утицао је да његовим стопама крене и кћерка Тијана, која је себе препознала у сликарству.

О делу Михаила Ђоковића Тикала говориће новинар Петар Пеца Поповић, а након тога биће отворена и Тикалова изложба у холу Културног центра Чачак.

Бранко Кукић, такође један од легендарних Чачана изразито важан за културу, не само у овом граду или Србији, већ и глобално, о Тикалу каже да је „на почетку свог бављења сликарством он више био тема међу сликарима и писцима, него међу ликовним критичарима“:

„У оно време раздвајања уметности на стварно и нестварно била је то посебна препорука. У помами за новим кретањима у сликарству остао је по страни, јер се – свесно или несвесно – томе опирао. Као да за све то није имао ни времена ни интересовања, као да је журио негде уназад, знајући да је за уметност, пре свега, потребан извор – сопствени уметнички свет, самостални простор и атмосфера“, написао је својевремено Кукић.

8. СЕПТЕМБАР - ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК: ПЛЕСНИ КЛУБОВИ ЛУНА И STAR DANCE

РИТАМ СНОВА

Чачани нису поносни само на појединце: поносни су и на клубове који у себи спајају спорт и уметност. На плесне клубове Луна и Star Dance.

Плесни клуб Луна основан је пре 30 година. Настао је из неколико плесних ансамбала тадашњег Дома културе. Овај клуб на чијем челу је Марија Лазаревић, оснивач је Плесног савеза Србије, а од самог почетка су чланови Националне плесне федерације.

Чланови тима овог клуба стоје поносно иза пројекта Фиеста из 2003. и слогана “Играј за живот, изабери спорт”.

Из плесног клуба Луна се диче великим бројем награда: плесачи овог клуба су четвороструки прваци државе, а број вицешампионских титула и медаља на међународним такмичењима у спортском плесу је толики, да би нам било потребно много више простора да их све наведемо.

Пре две године, Плесни савез Србије и плесни клуб Луна улепшали су нам тада суморну, ковидом обојену слику свакодневице: у Чачку је 2021. одржано такмичење спортског плеса WDSF International Serbia Open, као и Државно првенство у латино плесовима.

Иако је девет година млађи, плесни клуб Star Dance такође je веома успешан. Клуб води Предраг Катанић, а у његовом тиму је четири кореографа, два инструктора и још четири стручна сарадника.

Главни циљ Star Dance клуба је да младима представља светлу тачку у одрастању.

Чланови овог клуба играли су са великим бројем музичких уметника: Здравком Чолићем, Недом Украден, Гоцом Тржан, Неверним бебама…

Чланови Луне и Star Dance клуба представиће се публици заједно 8. септембра у 20 часова у Великој сали Културног центра Чачак. Тада ће одржати јавни час за почетнике. Потом ће оснивачи клубова у разговору са публиком, уз кратке документарне филмове представити Луну и Star Dance. Вече ће се завршити плесним концертним наступом.

30. СЕПТЕМБАР У 20 ЧАСОВА - ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК - НАША СВЕТСКА ДИВА - РАДМИЛА БАКОЧЕВИЋ

ПРИМАДОНА

Народно позориште у Београду било је њена матична кућа. Њена друга, не мање важна кућа била је Бечка државна опера. У Миланској скали врата су јој увек била широм отворена. На Универзитету уметности била је ректор. На Факултету музичке уметности школовала је неке од највећих оперских певача у Србији. Њено име је Радмила Бакочевић и у овој години прославила је 90. рођендан.

Због свега тога Чачак ће јој се бар мало одужити разговором у Културном центру Чачак који је са светском оперском дивом заказан за 30 септембар.

Животни пут почела је у Гучи и Чачку где се школовала. Учитељску школу завршила је у Ужицу; певањем ју је ”заразила” мајка, а потом и стриц – Милутин.

Отац Ђорђе, управник расадника, противио се њеној жељи да се школује за певача. Хтео је да кћерка почне да ради као учитељица у Тутину.

На срећу светске уметности, Радмила је послушала своје срце и завршила Музичку академију 1956. године у класи професора Николе Цвејића, где је потом и магистрирала. Соло певање је усавршила у миланској Скали.

Међународна каријера водила ју је широм Европе, Северне и Јужне Америке. Готово да не постоји важнија оперска кућа у свету која се није поклонила њеном раскошном сопрану током 50 година певачке каријере.

Била је позната и омиљена по улогама Пучинијевих и Вердијевих хероина, а улоге у Штраусовим и Вагнеровим операма учврстиле су њену светску славу. Захваљујући специфичном, прилагодљивом гласу, певала је и дела Римског-Корсакова, Сметане и Чајковског, Белинија и Доницетија.

Има статус професора емеритуса Универзитета у Крагујевцу и почасни је доктор наука Универзитета у Сарајеву.

Радмила Бакочевић иза себе има читаву плејаду оперских солиста и педагога које је едуковала. Међу њима су: Оливер Њего – баритон (Првак Опере Народног позоришта у Београду и професор на Универзитету у Крагујевцу), Јадранка Јовановић – мецосопран (Првакиња Опере Народног позоришта у Београду), Јасмина Шајновић – колоратурни сопран (Првакиња Опере Народног позоришта Београду), Јасмина Трумбеташ Петровић – сопран (Првакиња Опере Народног позоришта у Београду, Наташа Јовић-Тривић – мецосопран (Првакиња Опере Народног позоришта у Београду), Сузана Шуваковић-Савић – сопран (Првакиња Опере Народног позоришта у Београду), Дејан Максимовић – тенор (Првак Опере Народног позоришта у Београду), Виолета Панчетовић-Радаковић (професор Универзитета у Београду), Марина Трајковић-Биџовски- сопран (професор на Универзитету у Крагујевцу), Војислав Спасић – тенор (професор на Универзитету у Крагујевцу), Катарина Симоновић – сопран (професор на Универзитету у Нишу), Александра Ангелов, Љубица Вранеш, Марко Калајановић, Драгутин Матић, Лидија Јевремовић, Тијана Ђуричић, Невена Лепојевић и други.

Радмила Бакочевић добитница је више домаћих и међународних признања: Октобарске награде града Београда (1960), Седмојулске награде (1970), Италијанске награде Targo d‘ Oro за креацију Норме В. Белинија у (1976/77), Награду АВНОЈ-а (1979), Награду УМУС-а (1987), Вукову награду (1991), Награду Музика класика (2016)… Поводом Дана државности Републике Србије, Радмила Бакочевић је 2017. године одликована Златном медаљом за заслуге.

ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК: НЕНАД МАРИЋ - СЛИКЕ, РЕЧИ И МУЗИКА - 1. НОВЕМБАР

КРАЉ ЧАЧКА - ВЛАДАР МИКРОСВЕТА

Он је сликар. И песник. И кантаутор. Српски Том Вејтс. Кажу да је по томе – најпознатији. Право име му је Ненад Марић. Себи је доделио титулу – Краљ Чачка.

У свом родном граду он ће 1. новембра представити своју изложбу слика, промовисаће нову књигу песама и одржаће концерт са својим бендом, у коме је и његов рођени брат Марко.

Објавио је три музичка албума: “Земља снова” 2016, “Спусти светлост на пут” 2018 и “The Final Adventure of Kaktus Kid ” (Soundtrack за истоимени филм са Александром Зографом) за издавачку кућу Поп депресија.

Излагао је цртеже, графике и мултимедијалне радове у родном Чачку, Београду, Вршцу, Смедереву, Крагујевцу. Његова уметност стигла је и до Фабријана у Италији.

Објавио је књигу поезије “На маргини” за издавачку кућу ”Лом”, а током ове године објавиће нову књигу стихова за Либерленд Арт.

Рођен је у Чачку, а дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Свестан је свог порекла и значаја родног града на културу Србије:

“Не знам да је (Чачак) икада био центар, али свакако је изнедрио доста значајних личности из разних области људског интересовања. Као што рече један паметан, дар талента пада на земљу без неке географске логике да то мора бити у центру. У центру се он прихвата или не прихвата, реализује или не реализује, али има га свуда па можда и највише по “скрајнутим” местима. У већим градовима су, просто, веће могућности и Београд као такав, нудио је већи избор за оно што ме занимало кад сам дошао. Нажалост, кроз време, чини ми се да и он полако постаје “теснији” за то што ме занима”, рекао је Ненад Марић у разговору са Дејаном Грујићем, уредником на радију Београд 202.

“Изазова је било превише за понети, био сам разапет или, боље рећи, прикљештен са једне стране егзистенцијом, преживљавањем, а са друге питањима шта, како, где се изразити, тако да ми је бављење уметношћу спасавало живот колико год да је било тешко, а било је. Док сам студирао, сликарство је било у првом плану; паралелно, ван факултета, писао сам песме и свирао”, каже Марић и додаје:

“Једноставно, покушавам да живим и да се изразим, пазим да не склизнем у чист нихилизам па могуће да се то и чује у мојој музици и да људи то препознају… Стварам у свом микросвету и то је једино што могу да учиним. За сада се држим.”