Piše: Isidora Đolović
Početkom jeseni potvrđene naletima vetra koji su nedvosmisleno najavljivali nevreme, pozdravljeno je treće, poslednje veče ovogodišnje „PriČe“. Vremenske prilike su makar bile očekivane, za razliku od pojedinih, u poslednji čas unetih izmena u najavljenom program. Ipak, učinile su završnicu festivala najrasterećenijom kada je o broju učesnika i satnici reč. Time se pokazalo da je možda broj od tri-četiri poznatija i repertoarom „bogatija“ benda po večeri optimalan, te da bi se držanjem takvog rasporeda ubuduće izbegle mnoge neprijatnosti. Posećenost, ta od početka najupadljivija „rak-rana“ manifestacije, iako ne baš jednaka onoj sa udarne druge večeri, sinoć je bila relativno pristojna. Nažalost, kasniji šaljivi komentar Branka Đurića Đura: „Malo vas je, ali ste dobro raspoređeni!“ pokazao je kako problem nije promakao nikome, ali su se svi potrudili da ne utiče na kvalitet koncerata.
Vest da je Smak plus iznenada otkazao nastup napravila je neočekivanu, na svu sreću neprimetnu i nadoknadivu „rupu“ u planiranoj satnici. Više je šteta što njihovim izostajanjem nije zaokružena veoma lepa i zanimljiva simbolika prisustva „Smakovog podmlatka“ na ovogodišnjem festivalu. Naime, u grupi Whiteheads iz Rijeke, koja je nastupila prva, klavijature svira najmlađa Točkova ćerka, što nije jedini kuriozitet kojim je ovo veče, na izvestan način, bilo u znaku slavnog gitariste. Whiteheads su specifičan sastav koji se jednako dobro uklapa u rok, bluz, šlagerski ambijent, ukrštajući iskustvo i mladost, oslanjanje na tradiciju i autorske poduhvate, s obzirom na različite generacije i umetničke profile članova. Njihova muzika je u najboljem smislu starinski skockana, besprekorna, univerzalna i uravnotežena, sa taman dovoljno eksperimentisanja da se pokaže kako inovacije mlađih kolega oplemenjuju jasno definisane vrednosti koje su osnivači, muzički veterani doneli sa sobom.
U spoju glavnih vokala iskusnog Damira Komnenovića i mlade Matee Matić, u kompozicijama na srpskohrvatskom i engleskom, koautorskim vizijama klavijaturistkinje Ane i gitariste Ivana, dolazi do nastanka prave magije. Posebnu čar čačanskom nastupu dodalo je pružanje omaža kroz Damirovu priču o pola veka starom riječkom grafitu „R.M.Točak“ i prilici da ove večeri, na tlu virtuozovog zavičaja, svira sa njegove dve talentovane ćerke. Sestre Ana i Marija Mihailović, školovane pijanistkinje, briljirale su za klavijaturama – Ana kao stalni član benda, a Marija kao gošća specijalno za ovu priliku. Nije suvišno podsetiti da, iz „klana Točak“, najstarija Sofija takođe svira, ali gitaru, pa Čačani verovatno pamte kada je pre osamnaestak godina kao klinka gostovala sa ocem na sceni Doma kulture. Drugi deo odavanja počasti Smaku odnosi se na prvi bis, solo izvođenje „Ulaska u harem“, pri čemu su mladom Ivanu K. Komnenoviću synth ukrasima pomogle Mihailovićeve. Drugi deo bisa takođe je zanimljiv, jer je u drugoj polovini „Bohemian rhapsody“ ugašeno svetlo, da bi zatim reflektori otkrili kostimiranu Mateu, sa plaštom i krunom u čast još jedne rok legende, Fredija Merkjurija.
Sledeći nastup ostaje upamćen kao jedan od najboljih i svakako najpozitivnije prihvaćenih koncerata ovog festivala, a reč je o poznatoj zagrebačkoj grupi Aerodrom. Mada je bilo ponešto skepse po pitanju toga kako će pripadnici mlađih generacija dočekati i hoće li uopšte biti naročito zainteresovani za bend koji nikada nije uživao spektakularnu popularnost, ali je tokom najaktivnijih godina ostavio neke od naširoko čuvenih pesama, dileme je razvejao sam frontmen Jurica Pađen energično odsviravši prvi rif. Pađen je ugled stekao ne samo kao gitarista i pevač svog benda, već pre svega u redovima Parnog valjka i naravno Azre, čiji hitovi dan-danas čine obavezan deo njegovog koncertnog repertoara. Otprašivši „Kad misli mi vrludaju“, Jura je ne skrivajući zadovoljstvo dočekom i finom energijom odmah prepoznatom među okupljenima, nastavio u istom stilu i na zadovoljstvo svih – uzlaznom putanjom. Najavio je „pesme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“, tako da su se na listi odsviranih numera našli legendarni hitovi, kao i neke novije stvari, a sve to u sigurnoj izvedbi vidno raspoloženih i međusobno savršeno usaglašenih Pađena, drugog gitariste Ivana Havidića i basiste Tomislava Šojata.
Imali smo priliku da čujemo dobre stare „Kraj tebe u tami“, „Tvoje lice“, „Dobro se zabavljaj“, „24 sata dnevno“ i „Običnu ljubavnu pjesmu“, ali i novije „Bura ore more“, „Ja te jednostavno volim“ i „Otkazani let“. Iz Pađenovog samostalnog opusa izdvojena je „Divljakuša“, ali su posebne reakcije propratile podsećanje na Azrine „Nemir i strast“, „A šta da radim“, kao i Džonijevu „Usne vrele višnje“, interesantno presečenu instrumentalom iz „Kuma“ („Ljubavna tema“ Nina Rote). Horski je propraćen „Fratello“, a od zadovoljne publike su se ovi posvećeni i sjajni muzičari oprostili još jednom opštepoznatom, „Stavi pravu stvar“.
Nakon kraće pauze, susret sa vanvremenskim i sa ove tačke gledišta posebnom težinom opravdane nostalgije oplemenjenim zvucima nekih prošlih dana, nastavljen je kroz nastup Bombaj štampe. Još jedan dugo iščekivani koncert opravdao je sve nade prvenstveno zahvaljujući besprekornom scensko-muzičkom, a po svemu sudeći i iskreno ljudskom ortakluku Đure i njegovih šestoro saboraca u obnovljenoj, posle dugog vremena ponovo aktivnoj postavi kultne grupe. Branko Đurić Đuro je nešto poznatiji i svakako poslednjih par decenija zauzetiji kao glumac, provereni šoumen koji je i Čačak do sada posetio u nekoliko navrata sa svojom „Đurologijom“, ali ovo je prvi put da ga vidimo s gitarom i u ulozi frontmena.
Bombaj štampa je bend koji je sa „samo“ dva albuma ostavio veliki, pozitivan trag zahvaljujući oblikotvornom uticaju na formiranje sarajevskog New primitives pokreta, kao i s njime neraskidivo povezane „Top liste nadrealista“. Isti šarm, polet, dinamiku, Đuro i dalje širi sa scene, povremeno je napuštajući kako bi malo zašao među publiku, sve vreme neumoran, isto onako vitak i sa obaveznim tamnim naočarima, lik koga je teško ne voleti. Koncert su otvorili poznatom „Trese, lupa, udara“ iz filma „Kako je propao rokenrol“ i to neće biti jedina sa soundtracka koju ćemo čuti u nastavku večeri. S karakterističnim opaskama i znalački, poluozbiljno vodeći publiku kroz repertoar, Đuro je izveo „Ludnicu (Kad moji momci sviraju u gradu)“, „Dubrovačke trubadure“, „Da li da“, „Šejtan na Kanafi“, „Palim se na guranje (Pežo)“ sa povratničkog albuma, zatim „Neka traje“, „Mrak i ja“…
Uz neočekivanu asistenciju najmlađeg fana otpevao je „Nedima“, nastavivši u sličnom tonu sa „Udari me nečim“, onda usporivši uz „Samo lagano“, pa opet podižući raspoloženje sa spomenutim filmskim standardom „Crveno“. Čuvenu „Često poželim“ začinio je uvodnom parodijom na vokalni manir dalmatinske klape. Nažalost, sve mora doći do kraja, pa i druženje sa zaraznom energijom i zaoštreno humorističnim tekstovima ekipe Bombaj štampe. U završnici je izvedena „Bolje letim sam“, još jedan primer majstorske dvosmislenosti i onih naoko neočekivanih, naglih obrta u kontekstu stihova. Svaki komentar delovao bi nedovoljno precizan, sem: Đuro, kralju!
Poslednji na festivalu nastupili su Samostalni referenti, doslovno u jednom dahu lansirajući preostaloj publici u lice beskompromisni, srčani i srdačni ska. Poznati po provokativnim tekstovima i ogromnoj energiji, krenuli su entuzijastično i ne dozvolivši da ih pokoleba presecanje nastupa (kako rekoše, zakinuti su za još petnaest obećanih minuta). Naprotiv, istakavši kako između Čačka i Referenata postoji, još jednom dokazana, velika ljubav, izveli su „Život je san“ i uspeli da izdejstvuju još jedan bis, pre nego što se zavesa spustila na ovogodišnju „PriČu“.
Vremena za rezimiranje postignutog biće više nego dovoljno, a već sada se postavljaju mnoga pitanja koja izlaze iz domena odgovornosti izvođača, pa i samih organizatora. Prvi utisak ostaje isti: da najveći nedostatak, pomalo i enigmu, predstavlja realno slab odziv publike. Je li dovoljno uloženo u promociju, možda nije lako odgovoriti s obzirom na povećanu transparentnost vesti o festivalu usled uklapanja u projekat „Nacionalna prestonica kulture 2023“. Samo protekle nedelje, o festivalu se moglo čuti na televiziji, radio stanicama, društvenim mrežama, a kampanja je pokrenuta mesecima unazad, uoči prvog termina održavanja. Ako je problem u (previsokoj?) ceni karte, činjenica je da se ona ne razlikuje od cene ulaznica za druge letnje festivale. Da nije možda došlo do razmaženosti populacije navikavanjem na besplatne koncerte na otvorenom?
U pogledu organizacije i uslova dešavanja, ne može se reći da je bilo drastičnih propusta, sem možda previše izvođača po večeri, usled čega se sve odvijalo pod blagom tenzijom, a neki su na kraju ostali bez mogućnosti da uopšte nastupe jer je – raspoloživo vreme isteklo. Takođe, uprkos najavljenoj satnici od 19:26 h (shodno lokalnoj simbolici), nijedno festivalsko veče zapravo nije počelo u naznačeno vreme. Kašnjenja između smenjivanja dva benda na sceni ipak nije bilo, ali i pored nastojanja da se postigne takva ekonomičnost, vreme bi nekako svaki put „iscurilo“.
Ipak, pozitivna strana, toliko dobra da zasenjuje sve eventualne nedostatke, leži u izuzetno srdačnom pristupu ama baš svakog izvođača. Bez obzira na to radi li se o zvezdama regiona ili bezmalo još demo bendu, svi su pokazali ogromnu profesionalnost, odgovorno ponašanje i poštovanje prema publici, domaćinima, svojim kolegama i saborcima. Slušali smo ljude koji pre svega, nijanse i preferencije na stranu, iskreno vole muziku koju stvaraju, umeju da je podele i uzvrate na poverenje. Svaka svirka bila je vredna slušanja, svaki gost dao sve od sebe da prisutni napuste Halu zadovoljni onim što im je pruženo i takva demonstracija oplemenjujuće moći muzike možda je, zapravo, jedina istinski vredna zaostavština događaja ovakve vrste. Tehnička pitanja se daju rešiti, komercijalni i marketinški aspekti s vremenom izblede, ali u sećanju ostane kvalitet svirke, emocija koju je probudila, mera u kojoj nas je tokom par sati izmestila u neku bolju dimenziju.
Tokom protekla tri dana, zahvaljujući „PriČi“ dobili smo vrednu priliku da prisustvujemo nekim zaista odličnim koncertima, mnogim solidnim, a nijednom tezgaroškom „odrađivanju“ posla sa neskrivenim potcenjivanjem publike. Pamtiće se, sigurno dugo, muzički doživljaji koje su priredili Mile Kekin, King Foo, Sunshine, Aerodrom, Bombaj štampa, Van Gogh, Whiteheads…
Sve u svemu, ovogodišnje izdanje festivala jeste vredno priče i podsticajno za neke buduće. Mesta za dalji rad i rast, srećom, uvek ima kada je osnova ispravna i dobra.
