Piše: Isidora Đolović
Koliko god puta izveli neku predstavu, sama promena konteksta ili prostora igranja dodaje još jednu simboličku dimenziju, otvarajući nova asocijativna polja. Za prvu (takođe jedinu) pozorišnu adaptaciju Selimovićevog romana „Ostrvo“, publici u Čačku dobro poznatu duodramu autora i glumaca Ivane Terzić i Bratislava Jankovića, postavljanje na obali Morave 25. avgusta značilo je upravo takvu mogućnost još jednog načina „iščitavanja“.
Voda predstavlja presudan element života i smrti u priči koja se bavi onom suštinskom, strašnom, a nepremostivom otuđenošću – ili pre, stranošću koja je od početka kob likova, uzaludnim pokušajima prerušavana u posledice sticaja okolnosti. Voda okružuje ostrvo koje su Katarina (I. Terzić) i Ivan (B. Janković) odabrali za svojevoljni egzil, nažalost, ne pronašavši i utočište. Voda je u piću kao pokušaju bekstva i u pretposlednjoj sceni prividnog sjedinjenja usled bunovnog straha od kataklizme; voda je u doslovnom i metaforičnom značenju – utopija.
Drugi ključni pojam je krug. Kao što su ostrva okružena vodom, glumci su okruženi publikom, čime je ujedno sugerisana zarobljenost njihovih likova u začaranom krugu uzaludnih pokušaja uspostavljanja komunikacije, pronalaženja izgubljenog (ako ga je ikad zaista i bilo) smisla života, ali i ravnoteže između mašte i stvarnosti, uspomena i današnjice.
S tim u vezi, odmah na početku bi trebalo ukazati na nedostatak koji nije krivica Gradskog pozorišta, ali ga je neophodno ozbiljno uzeti u obzir ukoliko se „Umetnost na Moravi“ nastavi i posle 2023. Drama je izvedena u istom obliku u kome sve ovo vreme funkcioniše, kao kamerna predstava. Ali, na otvorenom prostoru, pa još u petak veče, kada se očekivano mešaju svakakvi dopirući zvuci, a broj zainteresovanih gledalaca ili slučajnih prolaznika privučenih dešavanjem svakako premašuje raspoloživost (u glavnom krugu postavljenih) stolica, kao neophodno se nametalo da glumci budu ozvučeni. Rizik koji podrazumevaju izvođenja na otvorenom jednostavno nije dovoljno opravdanje, budući da se ovako nešto ne dešava prvi put (trebinjski koncert početkom meseca – malo drugačiji problem, ali ista poenta).
Da se razumemo, sa stepenica amfiteatra se moglo, iako malo napregnuto, sve ispratiti, ali s obzirom na stalno kretanje glumaca, uprkos tome što su im glasovi jaki, pojedini delovi teksta su bili potpuno nedokučivi. Nisam sigurna koliko je onima koji nisu čitali roman ili ranije odgledali predstavu, pod ovakvim okolnostima sve bilo dovoljno jasno. Svaka polovičnost jeste šteta. Takođe, falširanje iz kafića kod brane više puta je upadljivo narušavalo pažnju i sigurno niko od vlasnika ne bi baš toliko izgubio da su na sat i nešto ispoštovali publiku i glumce.
Sve ostalo je funkcionisalo. „Ostrvo“ uspešno živi već sezonama i možda je najčešće igrana predstava čačanskog Pozorišta, za šta su razlozi potpuno razumljivi. Pa iako zbog višestruke svedenosti deluje najmanje zahtevno, to je samo privid. Pre svega, dela Meše Selimovića uopšte nije lako dramatizovati, jer se radi o pretežno meditativnom piscu poznatom i toliko cenjenom zbog delikatnog spoja liričnosti i psihologije u stilu koji kao da je predviđen da mu se postepeno, naglašeno kontemplacijski pristupa. Kratki egzistencijalni roman „Ostrvo“, objavljen pre skoro pola veka (1974), zahtevan je, ali i dramski zahvalan zbog epizodične strukture i pretežno dijaloških okvira. Janković i Terzićeva su navedeno dobro prepoznali i izdvojili poglavlja najpodesnija za prilagođavanje kriterijumima duodrame. To su ponajviše uvodno („Progonstvo“) i zaključno („Jutro pobjede“), ali i desetak epizoda unutar proznog teksta koje, iako se bez problema mogu posmatrati odvojeno, istovremeno čine niz slika iz privatnih istorija promašenih života, disfunkcionalnih brakova, pogrešnih izbora…
Mada aluzivnošću naslova upućuje na čuvenu molitvu metafizičara Džona Dona (sa najpoznatijim odjekom u imenu Hemingvejevog romana), Selimović „Ostrvo“ nije zamislio kao optimističnu priču. Ni varljivo „Jutro pobjede“ ne donosi pomirenje i otkrivanje sreće u onome što se ima, naprotiv, dramatično zaokružuje Ivanovu neutešnu potragu. Odnos već sredovečnih supružnika uvek je jednosmeran, pri čemu se izrečeno svaki put odbija o zatvorenost onog drugog u sopstvenoj praznini. Bekstvo na izolovano ostrvo, usled prezasićenja savremenom alijenacijom i osećajem suvišnosti u gradovima, ne isključuje uporno, čežnjivo posmatranje svetla napuštenog područja, tamo u daljini. I već na samom početku saznajemo da „oni sjede odvojeni, gledajući grad“.
Ivanovo traganje za utehom u piću i beskonačnim sanjarenjima, Katarinino trpeljivo posezanje za relikvijama prošlosti i pokušaji da se popuštanjem na granici mudrosti i servilnosti približi stalno nezadovoljnom suprugu, tužna su potvrda unapred na propast osuđene komunikacije. Njihovi snovi nikada nisu bili zajednički. Do braka je došlo iz pogrešnih motiva: na jednoj strani osvetoljubivi inat, na drugoj nestrpljenje za izmaštanim romantičnim idealom bez jasnog oblika.
U tom smislu, koliko god se trudili, iako upućeni isključivo jedno na drugo – ne uspevaju da premoste ponor, niti spoje sudbine, pa na kraju Ivan, što je zapravo jedino logično rešenje, odlazi sasvim sam. Toj konačnosti, umesto Donovih, kao lajtmotivski se pred situacijom junaka sami od sebe nameću stihovi iz druge sfere, vremena i žanra: „Oceans between us, broken waves upon a shore of stone. Oceans between us, like islands we stand – alone“ (grupa se zvala Talisman).
Dramatizacija ukazuje više poštovanja i pruža veću čvrstinu Katarininom liku nego što je to slučaj u knjizi, gde Ivanova perspektiva dominira čak i kada je pripovedanje naizgled izrazito neutralno. Veliki udeo u takvom, vrlo suptilno promenjenom doživljaju, ima gluma Ivane Terzić, koja je uobičajeno zrela i moćna. Njena Katarina je i narator i rezoner i potpora – ne samo pokorna, tiha žrtva kojoj je „draže da bude mučenica“.
Bratislav i Ivana sve vreme pokazuju ravnopravnu, do perfekcije usaglašenu interakciju bez potiskivanja ili pretezanja jedne strane, što je za ovu vrstu „svedenih“ komada prilično važno. Prelazi iz scena reminiscencije (npr. prosidba) na drame drugih ličnosti (brakovi sinova kao još dve apsurdno-tragične „studije slučaja“; pogreb koji služi kao povod za razvijanje priče o bračnom zločinu) ili maničnu polifoniju (kafanska proslava venčanja; „radijsko“ nadmetanje sa susedima), unose dinamiku i pokazuju veštinu transformacije glumaca, iako bi publika svakako skoncentrisano pratila i da je sve ostalo na „pripovedačkim“ deonicama.
„Problem čovekov je u tome što je on po prirodi svoje situacije osuđen na samoću, ali što se samoćom ne može zadovoljiti“, pisao je Nikola Milošević povodom romana. Bez suzbijanja takve frustracije, razgovori junaka drame prerastaju u svojevrsna nadmudrivanja, inat, igru nerava, nadmetanje – pa i nametanje ljubavi. Ivanovi su „tuga i bijes“, Katarinini „trpljenje i sjetno sjećanje“ i svaku od tih finesa glumci odlično dočaravaju.
Možda je najavljivanje epizoda naslovima poglavlja rešenje bez koga se moglo, pošto ponekad deluje previše objašnjavajuće, ali isto tako je jasno da ima svoju logiku i dovoljno je sugestivno. Umesto tako eksplicitnog „sečenja“ epizoda, ništa manje rečita, a ponegde i efektnija mogla bi biti promena ili odsustvo osvetljenja na tim prelazima. Druga sugestija tiče se kraja, koji u odnosu na književni predložak ostaje nekako otvoren, bez toliko poražavajuće „udarac-u-stomak“ spoznaje sa kojom Selimović suočava čitaoca.
A možda je to i dobro. Sa prazninom u duši ili odlučnošću da nam „bude teško” zato što se u nekom trenutku, negde, pristalo na kompromis ili utešnu nagradu, svako od nas ostaje sam. Ili, kako je skeptično-melanholični Selimović poručio kroz uvodni citat romana „Derviš i smrt“, svi smo uvek na gubitku. I svako je biće ostrvo za sebe, što ne znači da ne može i ne treba pokušavati da se izolovanost premosti. Nekome i pođe za rukom.
„Ostrvo“ je delo koje preciznošću, empatijom, dubokom mudrošću svake izrečene istine ume i fizički da zaboli. Ako se po prenošenju tog osećaja meri uspelost adaptacije, predstava je ostvarila cilj, a u petak smo videli da je to tek jedan od pozitivnih faktora. Među njih se svakako mora uvrstiti skretanje pažnje na deo opusa Meše Selimovića koji ne spada u kanon, a opet sažima antropološke poglede razvijene u „Tvrđavi“ ili „Dervišu“, pa ga ne bi trebalo zaobići.
Dakle, pročitajte „Ostrvo“, pogledajte „Ostrvo“ – svejedno kojim redosledom.
