Piše: Isidora Đolović
Može se reći da je sve počelo od Franca Lista, prve evropske rok zvezde, čija su pojavljivanja doslovno zaustavljala saobraćaj. Epoha romantizma na velika vrata uvodi koncept genijalne individue umetnika koji zavodi mase zahvaljujući spoju talenta, dela i javno prezentovanog lika. S vremenom su neki novi žanrovi, shodno dolazećim stilovima, potiskivali klasičnu muziku u koncertne dvorane i doprinosili cementiranju njenog statusa nepovredive, pa ipak „plebsu“ sve dalje, uštogljene salonske zabave. Iako bi s vremena na vreme došlo do pojave ponekog primera koji odskače od pravila, tek sredina XX veka beleži postepene, ali sve upadljivije pomake. Ne samo da su „klasičari“ dozvoljavali sebi češće izlete u vode popularne muzike, a da to ne zvuči kao „truli kompromis“ ili dodvoravanje niskim kriterijumima najširih slojeva publike, već je tako sklopljen brak mejnstrima i visoke umetnosti imao realne šanse da opstane na duže staze.
Naročito violina, dotle prisutna uglavnom još samo u kafansko-boemskom ambijentu, polako pronalazi stalno mesto unutar alternativnijih muzičkih žanrova. Pređen je dug put od Robija Stajnharta (osnivača grupe „Kanzas“), preko Vanese Mej i Are Malikiana (inače, oboje su nastupali u Srbiji tokom protekle decenije), pa sve do nedavnih pokušaja Stefana Milenkovića – o simfonik/gotik metalu ili irskoj muzici da ne govorimo (značajno mesto u muzici tako različitih bendova kao „Flogging Molly“, „The Corrs“, naših „Orthodox Celts“…). Na ovaj način, rok i klasika dovode se u neposrednu saradnju, međusobno prožimaju, u nekim slučajevima dovodeći do nastajanja potpuno novih hibrida kao što su neoklasični metal („Apocalyptica“, Ingvi Malmstin) ili čelo rok (nekadašnji „2Cellos“). Spomenuti Stefan Milenković je, uz Iva Pogorelića i Jovana Kolundžiju, dugo bio komercijalno najprijemčiviji ovdašnji „klasičar“, sve dok Nemanja Radulović nije dodatno pomerio granice i uneo neka nova merila.
Od početka mu je zaštitni znak već definisana kombinacija neočekivanog: izgleda kao metalac, razbarušeni neobarokni muzičar u crnom, cokulama i sa energijom pomalo nesvojstvenom do tada shvaćenom kanonu. Muziku nesebično deli, prenosi na trgove i festivale jednako kao u kamerne prostore i ustanove kulture. Dokazano komunikativan, naprosto isijavajuće iskrenosti i divno pozitivne energije, potpuno posvećen svom instrumentu i zaljubljen u muziku koju izvodi, bez problema je „kupio“ slušaoce najrazličitijih profila i ukusa.
U okviru koncertne turneje na kojoj promoviše karantinski album „Roots“, a nakon Tašmajdana i „Arsenal festa“, Nemanja je sa svojim orkestrom „Double sense“ sinoć gostovao i u Čačku. Dugo najavljivani i uz veliko interesovanje očekivani nastup, treći mu je po redu u našem gradu, a upravo odlični utisci koji su ostali iza prethodna dva poslužili su kao jedna od garancija da ni 11. jul 2023. neće biti izuzetak. Nemanja je svakako jedna od najvećih savremenih senzacija klasične muzike u regionu, čemu su pored nesumnjive virtuoznosti doprineli već spomenuti lični faktori.
Aktuelni studijski album sadrži 17 kompozicija koje, s obzirom na to da su ih inspirisale ukupno 22 države, ne samo što pomeraju Nemanjin opus ka world music žanru, već publiku vode na svojevrsnu globtrotersku avanturu. Otuda bi se naslov roots (koreni) lagodno mogao preinačiti u routes (putevi), a kosmopolitski duh je tako snažno skopčan sa svešću o postojbini, da briše svaku nedoumicu o njihovoj logičnoj uzajamnosti. Takvu poruku šalje i sastav francusko-srpskog orkestra „Double sens“, u kome se naročito izdvajaju gitarista Aleksandar Sedlar i violinistkinja Ksenija Milošević, a sve zajedno ih Nemanja smatra svojom porodicom.
Rečeni sklad svakako doprinosi ubedljivosti, ali najbolje od svega ipak je verno dočaravanje atmosfere izabranih podneblja, uz prepoznatljivost sredina i virtuoznost kao zajedničku odliku. Otvaranje irsko-škotsko-kanadskim zvucima vodilo je sve dalje, preko španske egzotike, mira drevne Kine, bečkog valcera, izraelskih daljina i francuskih snoviđenja, do „Podmoskovskih večeri” koje su evociranjem ruske zime rashladile tropsku noć. Ksenija Milošević je moćno otpevala nekoliko numera, pre svega već tradicionalni deo njihovog repertoara – najpopularnije segmente mjuzikla „Cigani lete u nebo”, ali i novu verziju sevdalinke „Što te nema”. I jedno i drugo je, inače, zasnovano na književnim delima, tačnije pripovetkama Maksima Gorkog i stihovima Alekse Šantića.
Zahvaljujući Sedlarevim efektima na gitari, najvatrenijom se pokazala indijska tema, dok je posle japanske uspavanke sve iznova uzdrmao temperamentni kubanski ritam. Poseban trenutak označio je instrumentalni duet violina „Makedonsko devojče”, koji je Nemanja izveo sa suprugom Kristinom Atanasovom, uz uključivanje čitavog ansambla u završnicu kompozicije.
Segment posvećen Srbiji otvorila je posveta legendarnom Aleksandru Šišiću, dok je sam koncert podeljen na dva bloka, sa desetominutnom pauzom. Između numera, Nemanja Radulović je u svom maniru održavao komunikaciju sa publikom, ne skrivajući zadovoljstvo zbog novog srdačnog dočeka.
Gromoglasnim aplauzima, „Double sens” je tri puta vraćan na bis. Prvi, simbolična „Niška banja” (u skladu sa zavičajem umetnika), sudeći prema reakcijama i dalje „pogađa žicu” najvećeg broja okupljenih, dok su za kraj odsvirani „Čardaš” Vitorija Montija i filmska „Iza duge”.
Jedno od obeležja Nemanjinih koncerata nije izostalo ni sinoć: molba da publika skloni telefone i vrati se onom „staromodnom“, potpunom doživljaju muzike. Koliko (ni)je ispoštovan, drugo je pitanje. Nažalost, čini se da momentalno pravljenje „selfija“ i obaveštavanje pratilaca na društvenim mrežama o tome gde se nalazite ima veći značaj od prisustva u samom trenutku, sa budnom svešću. Iako važi nepisano pravilo da „ako nije bilo na Facebooku/Instagramu, nije se ni dogodilo“, teško da naknadni uvid u zabeležene snimke može nadoknaditi propušteno.
U lokalnim medijima najavljivan kao „panker sa violinom“ (od tog, pomalo čudnog rešenja, mnogo bolje mu pristaje „savremeni Paganini“), Nemanja Radulović se sinoć pokazao u daleko emotivnijem, nipošto disharmoničnom, a ipak žestinom privrženosti muzici obojenom izdanju. Publika ga od početka prihvata upravo zahvaljujući razoružavajućoj otvorenosti koja predstavlja kontrast furioznosti izvođenja i neobičnoj pojavi. On je, jednostavno, svoj – bez izveštačenosti, poze, stereotipne umetničke nadobudnosti „razlikovanja”. Duboko ukorenjen, a građanin sveta, čiju nam je šarolikost zvukom i pratećim slikama iznova verno predočio.
