ЧАЧАНСКИ РАСАДНИК: МИХАЈЛО ЂОКОВИЋ ТИКАЛО – 2. ЈУН
СРПСКИ ХИЈЕРОНИМУС БОШ
Чачак ће ове године одати посебно признање једном од највећих живих сликара са ових простора, нашем суграђанину Михаилу Ђоковићу Тикалу, чија ће изложба бити представљена у Културном центру Чачак. Називају га „једним од најзначајнијих сликара фантастике“. Он је „један од најбриљантнијих сликара српске фигурације“. „Сам врх српског сликарства на размеђу векова“. „Српски Хијеронимус Бош“.


Све су то похвале посвећене Михаилу Ђоковићу Тикалу, Чачанину који није у свет сликарства ушао на класичан начин, од малена се дружећи са четкицом и бојама. Напротив: све до касних гимназијских дана радове му је, према његовом признању, завршавала – мајка!
Затим се, најпре стидљиво, а потом све маштовитије и интензивније увлачио у свет цртежа чудних облика, који су први пут пронађени у свесци за математику.
Академију примењене уметности завршио је у Београду у класи професора Рајка Николића.
Својим цртежима, композицијама и сликама брзо је скренуо пажњу уметничке јавности. Миро Главуртић и Леонид Шејка, утемељитељи и оснивачи Медијале, свесрдно су прихватили Тикала у тренутку када се о њему ништа није знало, но о чијем се необичном таленту брзо проширио глас.
Иако никада није постао члан Медијале, Тикало је живео Медијалу потпуно се предајући својој уметности.
Као члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) излагао је у целој Европи. Осим својих ремек-дела, утицао је да његовим стопама крене и кћерка Тијана, која је себе препознала у сликарству.
О делу Михаила Ђоковића Тикала говориће новинар Петар Пеца Поповић, а након тога биће отворена и Тикалова изложба у холу Културног центра Чачак.
Бранко Кукић, такође један од легендарних Чачана изразито важан за културу, не само у овом граду или Србији, већ и глобално, о Тикалу каже да је „на почетку свог бављења сликарством он више био тема међу сликарима и писцима, него међу ликовним критичарима“:
„У оно време раздвајања уметности на стварно и нестварно била је то посебна препорука. У помами за новим кретањима у сликарству остао је по страни, јер се – свесно или несвесно – томе опирао. Као да за све то није имао ни времена ни интересовања, као да је журио негде уназад, знајући да је за уметност, пре свега, потребан извор – сопствени уметнички свет, самостални простор и атмосфера“, написао је својевремено Кукић.