Piše: Isidora Đolović
Ovog vikenda u Čačku je održan dvodnevni muzički festival „Uzlet”, što je, za početak, već kao sam podatak važno iz nekoliko razloga. Mesecima unazad najavljivan kao „najuzbudljiviji festival u nastajanju”, praktično od prvih zagonetnih nagoveštaja na društvenim mrežama, pa do postepenog otkrivanja izvođača koji će nastupiti na dve bine u Parku Mladosti, izazivao je pažnju i oprečne reakcije. Iako je formalno naslednik nekadašnjeg „DUK festivala”, na istoj lokaciji i sa otprilike sličnom koncepcijom uspešno realizovanog sve do pandemije, „Uzlet” predstavlja novo poglavlje -priču koja bi, ukoliko zaživi, mogla postati jedan od glavnih aduta letnje muzičke sezone ovog grada. Naposletku, događaju je uspelo da u najvećoj meri opravda očekivanja, objedini staro i novo poštujući različite afinitete, ali ne napuštajući polaznu osnovu sadržanu u veoma simboličnom imenu mesta dešavanja. Za dve večeri, bio je to epicentar energije mladosti, uključujući onu verovatno najvažniju, a koja se ogleda u nečijem duhu.
U prostornom pogledu, festival ispunjava kriterijume zadate od iskusnijih i dugotrajnijih muzičkih projekata poput Arsenala ili Exita, o manjim da ne govorimo: lokacija je atraktivna, uz Zapadnu Moravu i gradski bedem, obuhvatajući skejt park i Disov amfiteatar. Koncertna zona bila je zatvorenog tipa, sa internim načinom plaćanja (crveni i plavi tokeni) na nekoliko strateški raspoređenih šankova, organizovanim (i pomalo iznenađujuće slabo ispunjenim) kampom, izdvojenim marketom unikatnih proizvoda ovdašnjih umetnika otprilike kao junska uvertira „DUK intro” kod Silosa, ali u malom. S obzirom na to da vatreno krštenje festivala ulazi u okvire projekta „Čačanska rodna” (već spomenuta Nacionalna prestonica kulture), među najglasnijim žalbama bile su one u vezi sa činjenicom da je naplaćivan ulaz. Navedeno je zaista suvišno komentarisati, jer je jasno da programi ove vrste, sa svim učesnicima i posetiocima iz regiona, retko gde opstaju na čisto volonterskoj osnovi. Da li je rezultat srazmeran uloženom, zapravo je mnogo važnije pitanje.
Opisanim aspektima svakako je stvorena adekvatna festivalska atmosfera, jedan na nekoliko sati zatvoreni svet namenjen ljubiteljima muzike i provoda, koji traže privremeno izmeštanje iz svakodnevnice. Program je od početka bio podeljen na dve bine: glavni Bedem Live Stage (kao što naziv kaže, predviđen za nastupe uživo) i manji, Morava Quantox Stage namenjen elektronskoj muzici. Važan prateći segment ticao se ekološke osvešćenosti, tako da je u saradnji sa organizacijom „Svaka limenka se računa” postavljena instalacija koja ukazuje na značaj reciklaže. Čak je i jedna od najavljenih atrakcija, robot-barmen kompanije Quantox, imala udela u podsticanju društvene angažovanosti: samostalno kreirani kokteli bili su besplatni, ali se od vas očekivalo da reciklirate unutar festivalske zone upotrebljavane čaše. Koktel mašina je, prikladno, bila smeštena u blizini DJ stejdža, sa koga su od 20 h publiku svojim setovima zabavljala kako čačanska, tako i svetska imena elektro scene.
Glavna bina je, naravno, uvek srce festivala, a na „Uzletu” je od samog početka jasno istaknuta žanrovski, pa i generacijski kontrastirana koncepcija prve i druge večeri. Ona je, razumljivo, uslovila sasvim drugačiju strukturu publike, atmosfere, načina izvođenja, odnosno reagovanja na muziku. Ipak, sve je to prirodno i zapravo stavlja na probu širinu pogleda, testirajući našu toleranciju. Organizatori su, jednostavno, u fokus stavili sve što shvatamo kao urbano i čija raznovrsnost govori o promenjenoj prirodi (diskutabilnog) duha vremena, ali možda više o nama samima.
Čekajući Rundeka
Prvo veče je, tako, bilo upadljivije posvećeno rock i world muzici, a drugo (t)rapu karakterističnom za neke nove, internet i autotjun generacije. Obe struje se odlikuju mešavinom raznovrsnih uticaja i oslanjanjem na uzore, ali je pojedinačna vrednosna ocena ipak neminovno povezana sa tim kom naraštaju pripadate. Zajedničko je i to da se broj publike drastično povećavao kako se bližio izlazak hedlajnera na binu.
U petak 28. jula festival je otvorio novoformirani sastav Oxajo. Pažnju privlači već podatak da se radi o tzv. supergrupi, koju čine članovi bendova Stray Dogg, Artan Lili i Savana. Pošto se radi o novom imenu domaće scene, predstavili su se kratko i sigurno: ni po čemu se ne da primetiti kako su svoj prvi nastup zapravo imali jedva sedmicu ranije, na banjalučkom Demofestu. Ekipu čine iskusni muzičari, a u zvuku se i te kako prepoznaju njihovi matični sastavi.
Neko bi možda primetio, suviše lagan početak, ali rečeno su momentalno osporili momci iz grupe Keni nije mrtav, unoseći primetnu razliku. Ispred bine postaje sve življe, a njihov energični pop punk zvuk probudio je i najveće skeptike. Ređale su se numere sa prvog albuma, od kojih najbolje prolaze „Ajmo da plešemo”, „Pod tvojim prstima”, „Jutro leže preko grada” i, naravno, najpoznatija „Venecijaneri”. Kruševljani sviraju pod neskrivenim uticajem američke struje melodičnog punka s početka dvehiljaditih i, naročito s obzirom na svoju mladost, neosporno su uigrani, tehnički ispolirani i precizni u nastupu. Ali, posle nekog vremena, ta generičnost prelazi u utisak istovetnosti i traži makar neki element koji bi razbio monotoniju. Srećom, Kenije (kako ih fanovi odavno zovu) su spasili sopstveni entuzijazam i brzina.
Ne bi trebalo izostaviti hvale vredan podatak o poštovanju satnice, zahvaljujući čemu su izbegnuta nesnosna kašnjenja. Sledeći izvođač je, verujem, mnoge prijatno iznenadio, mada nakon žestokog prethodnika verovatno nije obećavala tu vrstu figurativnog uzleta energije. Nataleé je ime šestočlanog sastava iz Beograda, koji predvodi Natalija Rajković i radi se o zaista neobičnoj, svestranoj družini. U osnovi njihovog stila nalazi se improvizacija, pa mada bi se najpreciznije mogli opisati kao neo-soul, eklektično i vešto pretaču rege u dab džez, rep u latino. U svojim redovima npr. imaju di-džeja i trubača: kombinacija koja možda deluje nespojivo, ali zato savršeno zvuči. Ipak, uz dužno poštovanje njenim kolegama, vodeća energija grupe svakako je sama Natali, izuzetno slobodna, samouverena, a ležerna i opuštena za mikrofonom. Njena pojava i poezija za koju imate utisak da nastaje istog trenutka, na licu mesta, poslužile su kao sjajno pogođena najava onoga što sledi: uostalom, veoma lepo sugerisanog u vidu melodije „Šala od svile”, provučene kroz završnu pesmu mlade kantautorke.
A onda, umetnik čiji je izlazak, budimo iskreni, većina nestrpljivo iščekivala i zbog koga se broj posetilaca primetno udvostručio: veliki Darko Rundek sa svojom Ekipom. Možda ovaj epitet deluje kao preterani hvalospev, ali opravdan je svakim odsviranim tonom, svakim delom skoro pa savršene set liste. Kada unapred slušate utiske sa nekih, čak ne toliko skorašnjih nastupa, a zvuče otprilike ovako: „Rundek je već iznemogao, umoran”, „izvlači ga bend”, „usporio je svaku legendarnu pesmu”, sa karakterističnom strepnjom očekujete početak. I stvarno budete obmanuti dok razbarušeni gospodin sa gitarom dopušta publici da otpeva veći deo „Ene”. Sve liči na previše poznatu (i za gledanje/slušanje pretešku) taktiku mnogih veterana – samo liči, jer Rundek odmah nastavlja srčano, iz grla, strastveno i muški, bacajući u neprekidni trans. Nijedan sledeći nastup, uključujući za završnicu večeri odabrani, teatralni Porto Morto, čiji frontmen Roko Crnić svira bas kod Rundeka (i što je „šef” više puta naglasio, kasnije im se pridruživši na sceni), nije imao šanse da ga nadmaši.
Jer, Rundek i Ekipa najbolje dokazuju da je mladost ona večna sila koju ili imate, ili nemate, a brojka u krštenici sa njom nema baš nikakve veze. Rokenrol zato ima – nasleđe Haustora pogotovo, ali i pojedini solo radovi, na koje se uvek nepromenjeno dobro reaguje: „Ruke“, „Bi mogo da mogu“, „Uzalud pitaš“ (doduše, sa izmenjenim tekstom), „Tamni jorgovan“, „Kuba“….Vešto smenjivanje starog i novog, sporog i brzog, vozilo nas je emotivnim toboganom: od strastvene „Ay Carmela“ i psihodelične „New world“, do prekrasno melanholične „Put u sumrak“ i egzotične „Makedo“.
Svega je tu, zaista, bilo: tanka dugačka cigara uz otprilike svaku treću numeru, u jednom trenutku raskopčana Rundekova plava košulja, „sveti dim” u vazduhu, smenjivanje muzičara na instrumentima, jer, kako sam Darko Rundek kaže, „ljudi ovdje ne sviraju instrumente, već muziku”. Ti ljudi su, uz njega i Roka, eksplozivna saksofonistkinja Ana „Marihuana” Kovačić, trubač Igor Pavlica povodom koga je u nekoliko navrata vickasto prozivana Guča, Silvio Bočić za bubnjevima i Miro Manojlović na udaraljkama i vibrafonu.
Najbolji dokaz snage umetničkog dela je njegova bezvremenost; kada jednako zrači i poseduje moć da stvori varnicu decenijama nakon svog nastanka. Možda je i do ciklične prirode istorije, ali teško je onima koji nikada nisu osetili tu vrstu uzavrelog nemirenja sa nepravdama opisati naboj koji nastane uz „Sejmene“ i horsko, srčano pevanje stihova: „U nama vrijeme se mijenja i svi su opet spremni da se bore za san, u nama vrijeme se mijenja, sa barikada reći ćemo: No passaran! Kad bude vrijeme za to…” Ili uz pretposlednju izvedenu, večitu himnu usamljenih buntovnika „Šejn”. Za kraj, ostavljen je „Šal od svile” uz koji su, apropo sve češće potezanih dilema o mobilnim telefonima na koncertima i njihovom ubitačnom dejstvu na doživljaj, napokon uzdignuti upaljači bili (ponovo) brojniji. Poštujući festivalsko vreme, Rundek nas je ostavio željne bisa. Nedostajao je makar, recimo, „Apokalipso“, ali i bez toga, dobili smo fantastičan koncert za dugo pamćenje.
Nažalost, što nije zamerka već dobronameran savet za sledeću godinu, druge večeri – 29. jula, jednostavno nije bilo dovoljno jakog imena koje bi vezalo publiku i obezbedilo njen povratak. Iako se na nastupu Zvonimira Husnjaka, poznatijeg kao z ++, okupilo zaista mnogo mlađe publike, ni kvalitetom, niti onim strujanjem kolektivne energije to više nije bilo na istom nivou kao prethodne večeri. Osim njega, u subotu su se na glavnoj bini gotovo neopaženi smenjivali Čačanin Johnny Repp i slovenačka hip hop grupa Matter, dok je za udarni ponoćni termin ostavljena kontroverzna Mimi Mercedes, potom još jedan rep sastav, FTP. Ovi žanrovi svakako imaju svoju publiku, a izveštaču koga je možda stvarno pregazilo vreme ostaje da mudro prećuti komentar.
„Uzlet” nije jedini festival posvećen alternativnoj sceni koji je u ovo doba godine moguće posetiti u aktuelnoj nacionalnoj prestonici kulture, ali se izdvaja činjenicom da je žanrovski znatno „šareniji” i naglašeno moderan. Šta god pojedinačno mislili o tome, koliko god možda negodovali zbog pojedinih imena ili nesrazmere u pogledu hedlajnera prve i druge večeri, njihov odabir nije slučajan. Na širem planu, uvidom u festivalski program dobijamo jasnu sliku generacijskog jaza, te drugačijeg pristupa muzici „nekad” (iliti pre ekspanzije „samizdat” karijera preko društvenih mreža i Youtube kanala) i sad. No, ekipa „Uzleta” potrudila se i uspela da zadovolji obe strane, zbog čega im treba dati svesrdnu podršku i vetar u leđa.
