Piše: Dušan Darijević
Juče je svečano na Gradskom bedemu u Čačku otkrivena skulptura „Raspon u tenziji“ naše najslavnije vajarke, člana SANU, čije skulpture krase značajne muzeje i galerije širom sveta. O značaju Olge Jevrić koja je proživela gotovo čitav vek neću pisati, to je posao istoričara umetnosti, oni se „jadni ubiše“ da neukom puku ovih dana objasne značaj i veličinu njenog monumentalnog dela za naš grad, Srbiju, a bogme i za svet umetnosti u celini.
Nažalost, rad u javnom prostoru nije realizovan 2009. kad je bilo predviđeno za vreme vajarkinog života, već u vreme kad je Čačak prestonica kulture Srbije. Narod k’o narod, naravno ne svi, već galamdžije koji što manje znaju šta je vrhunsko umetničko delo koje će krasiti grad i po kome će u budućnosti biti prepoznatljiv, više i glasnije čuju, ne haju da nešto nauče od kompetentnih ljudi poput Ješe Denegrija, naše Julke Marinković i drugih.
Srećom, kako to uvek biva o svakom čudu tri dana, javnost se polako miri sa stvarnošću i većina polako prihvata i navikava se na umetničko delo trajne vrednosti kao da je oduvek tu. Zlobnika naravno ima i biće ih uvek i oni uveliko računaju koliko se ulica moglo zakrpiti i nahraniti gladnih usta, umesto da se pare traće na nekakve apstraktne skalamerije, a jadni ne znaju za Čerčilove reči o značaju umetnosti za jedan narod i državu.
No, pređimo konačno na stvar i lični utisak.
Umetnost nužno ne mora biti lepa, ali mora biti istinita, jedinstvena i iskreni izraz njenog tvorca o vremenu, prostoru u kom nastaje. Forma i izražajna sredstva, odnosno jezik, stil određenog medija nije važan ukoliko je umetnik iskren i sledi svoj, ali i univerzalni put u svet umetnosti u kom nije samo u neposrednom odnosu sa svojom epohom, sa onim danas, već i sa onim prošlim i budućim što će doći. Nekad se koriste tradicionalna umetnička sredstva, a nekad su to savremena i ispred svog vremena.
Olga Jevrić je „dete“ apstrakcije, nastale kao reakcija i odgovor na socrealizam. Taj suživot suprotnosti, kompozicija elemenata između kojih postoji naglašena tenzija, ali i neka viša harmonija, muzika sfera. Upravo je to bio umetnički svet Olge Jevrić, njena težnja i ideja vodilja ranih pedesetih nakon velike ratne tragedije, stradanja mnogih. Ona je odabrala da u mnoge svoje radove udahne veličinu žrtve, stradalih, a ne pobednika. Koristeći apstraktna sredstva, a grube i tvde materijale, ona je uspevala da održi dualizam i toplog i hladnog i živog i neživog, materije i onog fluida koji dopire do kosmičkih visina. Sve to imamo i u radu „Raspon u tenziji Čačak“ delu koje je pred nama. Ako rad dodirnemo, sagledamo ga sa svih strana, oslušnemo muziku sfera koja dopire iz svake pore na njemu, osetićemo da smo i mi deo te nadstvarnosti koja nadilazi ovaj svet banalnosti i privremenosti.
Sve pohvale za realizaciju, organizaciju i hrabrost da se jedno monumentalnp umetničko delo postavi u javni prostor da nam služi na čast i ponos. Bravo!
