Piše: Isidora Đolović
Kada govorimo o horskoj muzici, još uvek je pretežna prvа asocijacijа klasika u školskom ili akademskom kontekstu – svakako ne nešto prijemčivo za popularnost, mejnstrim, zabavu. Situacija se u velikoj meri promenila počev od dvehiljaditih, zahvaljujući sve češćem ukrštanju žanrova pri pokušajima novih generacija izvođača da povežu dotle nezamislivo i prekorače granice. Neki od sličnih „eksperimenata” posebno su uspešni i dugotrajni, o čemu najbolje svedoči postojanje nesvakidašnjeg hora Viva Vox. Predstavnici praktično zasebnog pravca, koji su pojedini novinari odavno krstili „a capella rock”, ove godine obeležavaju dve decenije aktivnosti – istina, donekle utihnule tokom pandemije. U petak su Čačani u Disovom amfiteatru bili svedoci regenerisane i istovremeno neizmenjene energije beskrajnih mogućnosti ljudskog glasa. Viva Vox u podmlađenom sastavu i sa novim dirigentom, ali još uvek u prepoznatljivom i doslednom stilu, živi neprekinutu mladost.
Kada su 2003. zemunski maturanti poželeli da produže omiljenu vannastavnu aktivnost, okupljeni pod dirigentskom palicom svoje profesorke Jamine Lorin, možda nisu ni slutili gde će ih put odvesti. Dve godine kasnije, muzička vizija se uobličila, dobila zanimljivo ime, ubrzo i širu prepoznatljivost, tako da do danas gotovo da nema scene na koju nisu stupili. I dok bi se neupućeni zapitali kako se to jedan hor uklapa uz Nišvil, Arsenal i Beer fest (Generalna skupština Ujedinjenih Nacija već zvuči dovoljno zvanično da se može pronaći neka logika), te na koji način im polazi za rukom da napune Sava centar ili Arenu, oni koji su imali prilike da ih čuju ne nalaze ništa neobično u toj činjenici. Na kraju krajeva, Viva Vox je sve, samo ne konvencionalan hor.
U međuvremenu, došlo je do očekivane smene generacija. Kroz Viva Vox prošli su mnogi vrsni muzičari, nekima je hor bio odskočna daska, a drugi su se kao već afirmisani u svojim bendovima pridružili ovom „sastavu” (jer, u određenom smislu, to i jeste). Korona je promenila mnogo toga i u daljem funkcionisanju Viva Voxa, pri čemu je svakako najupadljivije odsustvo Jasmine Lorin, svojevrsnog zaštitnog znaka. Na mestu dirigenta nasledio je Boris Balunović, dotle tenor, aranžer i bitbokser; organizovane su audicije za prijem novih članova i, malo po malo, koncertne aktivnosti su se ponovo ustalile. Međutim, kako će sve zvučati sada? Je li to još uvek isti Viva Vox? Nema sumnje da su se slična pitanja nametala i pred dugoočekivani čačanski nastup.
U petak je u organizaciji Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“, a u okviru avgustovskog programa Nacionalne prestonice kulture naslovljenog „Umetnost na Moravi”, koji se petkom realizuje u Disovom amfiteatru kraj gradskog bedema, na veliku binu sa poodmaklim mrakom stupilo 28 horista predvođenih energičnim dirigentom. Parkom Mladosti, punim publike koja se usled gotovo polučasovnog kašnjenja zvezda večeri već vrpoljila od nestrpljenja, odjeknuli su zvuci teme iz čuvenog serijala „Ratovi zvezda” (Star Wars): i više nije stalo. Voksovci su čekanje nadoknadili tačno četvorostruko (budući da je koncert sa minimalnim pauzama i nepromenjenom silinom izvođenja trajao dva sata), a nagradili opštim utiskom da smo prisustvovali zaista jedinstvenoj sintezi sloge, posvećenosti, pažljivog osluškivanja afiniteta publike, ali i odanosti sopstvenom stilskom opredeljenju. To je, uostalom, ono što Viva Vox čini toliko zadivljujućim.
Ovaj mešoviti hor u kome preovladavaju dame, a počasno mesto i verovatno najzahtevniju ulogu ritmičke potpore ima bitbokser (beatboxing je specifična vokalna tehnika imitiranja perkusija), karakterističan je po izvođenju mahom alternativnijih, „tvrđih” žanrova, ali i popularne muzike, bez instrumentalne pratnje. U potpunosti se oslanjaju na domete, fleksibilnost i snagu vokala, uz scenski pokret i svetlosne efekte. Glasom i telom na taj način dočaravaju mnoštvo raznovrsnih žanrova, stilova, osećanja, raspoloženja i poruka. Svaki detalj je važan, od crno-belih poluležernih/poluformalnih odela i crvenih starki, do sletovski usklađene koreografije i simboličnih gestova. Sve utiče da bez sumnje uigrana ekipa svejedno deluje spontano, iskreno i smelo, a dinamiku diktira neumorni Balunović koga podjednako nosi razmenjivana energija.
Prepoznajući ogroman uloženi trud, autentičnost i timski rad koji stoje iza repertoara prošaranog tako da zadovolji svakog pomalo – ali posebno večnog buntovnika u svakom od nas, publika je kompozicije bez izuzetka pozdravljala natprosečno dugim aplauzima. A ređale su se zaista odlične numere iz svih mogućih kvalitetnih žanrova, pri čemu je jasno da je još jedan odraz inteligentnog pristupa hora radu upravo sastavljanje set liste. Kako bi se izbegla jednoličnost, naizmenično su istupali solisti – njih sedmoro i svaki za sebe vokalno-vizuelno upečatljiv, tako da možemo govoriti o jakom kolektivnom i pojedinačnom identitetu kao još jednoj karakteristici.
Za publiku u Čačku koja je u maju ispratila izvanredni nastup tribjut benda „The Cave Dogs” (na poetsko-muzičkoj večeri posvećenoj stvaralaštvu Nika Kejva) posebno zadovoljstvo predstavljala je mogućnost da iznova, ali u novom okruženju, čuju njihovog frontmena. Nikola Krstić je, naime, kao tenor i član Viva Vox-a samostalno izveo klasik The Monkees-a „I’m a believer”, dok je u duetu sa kolegom otpevao „Enter Sandman” (Metallica).
U izvođenju Viva Vox-a, novo ruho i pojačani naboj iz specifičnog ugla ukrasili su, između ostalog, pesme „Feeling good”, „Hipnotiziran”, „Human“, „Wavin’ flag“, „Paradise“, „Spectrum“, „Runnin’“… Od MTV hitova najnovije ere, preko već odlično poznatih obrada „By the way“ (koja predstavlja baš onu tačku sa koje kreće istinski žestok tempo koncerta) i miksa iz opusa The Prodigy, pa do neizbežne „Du hast“ kojom su privukli pažnju na sebe, Viva Vox su iz sve snage demonstrirali vlastitu svestranost i volju za stalnim vokalnim ogledima.
S tim u vezi, jedno od najprijatnijih iznenađenja reporteru bio je blok ili još bolje triptih sačinjen od grandž himni „Jeremy“ i „Smells like teen spirit“, a zatim „Chop Suey!“ – pesme koja je dovoljno „lud“ izazov za jedan glas, kamoli čitav hor. Većinu je, naravno, razgalila „domaćica“ u samoj završnici, „Hajde, Jano“, dok je epilog predstavljala ponovo filmska tema, montipajtonovska „Always look on the bright side of life“. Naravno, svaki istinski dobar koncert ima najmoćnije momente koje je moguće izdvojiti; ovde je to zasigurno izvođenje grandiozne „Ameno“ koje je kompletnom stvorenom atmosferom, uključujući svetiljke u rukama članova hora, mnogima izazvalo žmarce u istoj meri i na istom nivou kako to čini uvertira „Carmine Burane“.
Da li je sve bilo besprekorno? Naravno, ne baš, ali nema svrhe sitničariti. Možda su dve solistkinje nesrećno odabrane za numere koje su izvele, ne jer su bez talenta, već zato što su njihovi helijumski glasići pomalo neprijatni u datim slučajevima. Možda je mladić koji je prethodno uspeo da fenomenalno prenese gnevni nemar Kurta Kobejna ipak zvučao kao da karikira zlokobnu priču u originalu posredovanu glasom Džejmsa Hetfilda. I definitivno bi neko trebalo da pojedince u publici nauči kako paljenje cigare na koncertu, makar on bio na otvorenom, nije korektno prema ostalima…
Ali, sve ostaje krajnje zanemarljivo naspram utisaka: snažnih, živih, vibrantnih koliko i predivne interpretacije koje su sinoć odjekivale obalom Morave. Živeo glas, najstariji, nevidljivi, prirodni instrument…
