Piše: Isidora Đolović
ČAČAK – Započeto prvog septembra, nastavljeno je sledeće večeri na istom mestu, a ovogodišnja sezona koncerata na otvorenom zaokružena u velikom stilu. Održana je lekcija iz profesionalnosti, vitalnosti, sjajne komunikacije sa morem publike, pola veka prisustva u muzici i sa svojom muzikom na gotovo besprekoran način. Veoma dugo širi centar Čačka nije bio ovako preplavljen, a u pozitivnoj atmosferi bez napetosti ili incidenata. Bilo je koncerata različite, često u najmanju ruku problematične objektivne vrednosti, ali s pravom i bez premišljanja o sinoćnjem možemo govoriti kao o spektaklu.
Ima li potrebe za zatvaranjem ulica? Da li je Čola stvar prošlosti? Muzika za žene? Čovek koga je pregazilo vreme? Koliko to košta? Kako se bližio jedan od udarnih događaja Prestonice kulture 2023. mogla su se čuti razna pitanja. Na svako je odgovoreno već prostim činjenicama, u koje odmah možemo ukratko sažeti subotnju noć: tri sata koncerta, krcat centar grada gde doslovno nije bilo mesta „ni igla da padne“, dobro ozvučenje, impozantna bina, iskustvo na delu praćeno i svih ovih godina (o)čuvano mladalačkom energijom.
Fenomen Zdravko Čolić zapravo je krajnje objašnjiv. Za razliku od drugih iz domena pop kulture, nije povezan sa društveno-političkim kontekstom (kao npr. dobar deo značaja Bijelog dugmeta ili Riblje čorbe), niti isključivo SFRJ prostorom sa kog je ponikao, ali se brzo i razvijao u samo svom smeru. Zdravko je, naime, oduvek bio poslovično dobri momak jugoslovenske muzike, bez Breginog mangupluka ili Borine drčnosti što se s vremenom pretvorila u neiskupljivi neukus. Fakultetski obrazovan, nacionalno neopredeljen, po strani u svim kasnijim sukobima, prećutno svuda prihvatan: on je ničiji i svačiji, kako kaže jedna pesma.
Bio je deo „YU rock misije“ mada nikad rok muzičar, bez zamerki su mu prolazili pevanje Titu i šljokičasti triko, pratilo se njegovo služenje vojnog roka, snimani dokumentarci o turnejama slikovito upoređivanim sa zemljotresom. Muškarci su ga komentarisali pomalo prezrivo, ali nikad zaista ozbiljno potcenjivački, s obzirom na to da mu nisu mogli osporiti talenat. Devojčice i žene, naprotiv, obožavale su ga i htele da, ako baš ne mogu da se udaju za njega, budu Lokice. Svi mi koji imamo majke „iz pedeset/šezdeset i neke“ posredno odlično znamo o kakvoj se pomami radilo, a Čolićevi lik i delo su neizostavno porodično nasleđe. „Trideseti maj, stvarno?!? Kao Čola!“ – između ostalog, oduvek me fasciniralo što neobično veliki broj ljudi zna njegov datum rođenja.
Samim tim, Zdravko Čolić je ta univerzalna vrednost čiji kvalitet praktično svi makar uvažavaju, a većinu pesama znaju bez aktivnog praćenja njegove karijere. Opraštaju mu se i „turska faza” i banalizacija od poslednjih par decenija, imajući u vidu da je naprosto pratio opšti trend opadanja, nekako ipak pretvarajući takav „treš“ u nešto podnošljivo, čak duhovito (zaista, „Ljubav je k’o hašiš, kao oblak dima“ ili „Rade crvi u krvi, a ti mi se tu praviš fina“!). Zato je Čoli zaista teško prpisati pojam šunda.
Čola je institucija i neko za koga većina vezuje i poneku posebnu, ličnu priču. Iza njega je pedeset godina karijere održavane bez skandala i previše blamiranja. U dobu i na podneblju preplavljenom samozvanim divama, muškim i ženskim, postao je sinonim za pop zvezdu. Čola, kažu, džogira Košutnjakom i zato mu nije teško da sa sedam i kusur banki satima izdrži na sceni. Čola je pojam odmerenosti, pristojnosti, izvođača za koga vas, šta god i koliko god „jače“ inače preferirali, nikada nije sramota reći da ga slušate.
Sinoć je dokazao da jeste jedan i jedinstven, „srpski Džeger“, te da možda nikom drugom ne polazi za rukom (i glasom) da privuče zaista impresivan broj publike bez veće reklame i besomučnog medijskog ubeđivanja. Čola je kolektivno dobro, onaj ubedljivi prelaz između komercijalne, popularne muzike i svevremenski vrednih kompozicija. On povezuje krajnosti i premošćava pojedinačna razilaženja u ukusima, o kojima se u njegovom slučaju, za retku promenu, zaista ne raspravlja. Privlači tako široku populaciju da je istinski teško naći barem približan slučaj sa ovih prostora.
Naposletku, Čola pokreće onu emotivnu „žicu“ u gotovo svakome, samo zavisi čime i kojim tačno primerom iz svoje diskografije. Ima tu nostalgije sećanja na detinjstvo, ne tako malo gorčine i uvek mnogo sete, sabranih nijansi melanholije; ima temperamenta u zapaljivim ritmovima, komike u otvoreno neozbiljnim, ali dobroćudnim „zezalicama“, dubine opšteljudskih patnji, ali i uporne nade. Sve to kod njega publika nepogrešivo prepoznaje i voli, doživljavajući ga tim prisnije, kao nekog svog. Zdravko Čolić postao je opšta muzička baština i to se u Čačku višestruko, višesatno, više nego dobro potvrdilo.
Čola spada među one muzičare čiji opus komotno pokriva sate i sate koncerta, a da svaka pesma predstavlja opštepoznati hit. Naravno, kvalitet i evergrin status opusa iz sedamdesetih je dominantan, ali je Zdravko čak i kompromise uspeo da odvoji od – kompromitovanja. Izvedenim repertoarom pokrivene su sve faze njegove duge karijere, sa na prve taktove prepoznatljivim saradničkim pečatima koje su njegovim pesmama utiskivali Kornelije Kovač, Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Goran Bregović, Dino Merlin… Iz tako nepregledne kolekcije, svako je sinoć mogao izvući i prepoznati svog favorita, a sigurno je da niko nije ostao uskraćen za posebno dragu pesmu.
Glasom kao sa snimka (uz, naravno, pomoć „dublera“ iz sjajnih pratećih vokala), neumorno se krećući pozornicom sa naknadno dodatom pistom, Čola je razuverio i najupornije skeptike. Njegova relevantnost prkosi vremenu, dok darovitost i poštovanje sa kojim se odnosi prema svom poslu i obožavaocima jednostavno razoružavaju. Žargonski rečeno, čovek „prži“, što je dovoljno pokazala povratna reakcija prisutnih. Imao je prateću plesnu grupu, dobio nekoliko plišanih medvedića u ime starih dana, napravio pauzu tokom koje su instrumentalni intermeco-splet starih i novih Čolinih stvari izvele devojke iz eksplozivnog gudačkog trija.
A nema šta se nije čulo i samim tim moglo trajati u nedogled, jer su pokrivene sve decenije, sva stilska „šetanja“, svi senzibiliteti: od disko zvuka do etno-podilaženja, od šlagera i sentiša do rock eksperimenata. U prvom bloku nizali su se stari, dobri hitovi „Produži dalje“, „Živiš u oblacima“, „Pisaću joj pisma duga“, „Jedna zima sa Kristinom“, „Prava stvar“, „Pjevam danju, pjevam noću“, „Jedina“, „Malo pojačaj radio“, „E draga, draga“… ali i oni iz drugog razdoblja karijere, obeleženog upadljivim padom ili u najmanju ruku promenom kvaliteta, pa ipak dragi publici koja ih je nepromenjeno dobro dočekala: „Krasiva“, „Okano“, „Esma“, „Čini ti se grmi”. Našlo se mesta za setne „Svadbarskim sokakom“ (omaž pokojnom Balaševiću, autoru stihova) i „Tebe čuvam za kraj“, a u završnici ovog dela koncerta otprašio je „Glavo luda“.
Drugi blok započet je i najpre isključivo tekao u znaku laganijih stvari, počev od zamamne „Noć mi te duguje“, „Moja draga“, klasične „Zagrli me“, atmosferične „Južnjaci“. Nadovezale su se pesme skorijeg datuma „Prolaze neke slike“, „Ničeg nije bilo između nas“, „Što ti dadoh“, ali čini se da je ipak doživljaj daleko intenzivniji i efekat bolji čim se odluta dalje u prošlost, sa: „Ko te ljubi kad nisam tu“, „Ti možeš sve“, „Oj, djevojko selen velen“. Ubrzanje su donele orijentalno obojene „Hotel Balkan“ i „Jasmina“, da bi se opet prostorno i vremenski severnije, ali ritmom u istom stilu nastavilo uz „Mađaricu“ i „Rušku“. Bila je i ona jedna o šljivama, namerno ili ne, sasvim zgodna za slogan Prestonice kulture, dok je zvanični kraj koncerta, nešto iza ponoći, obeležila „Čaje šukarije“.
Naravno da publici nije ni na kraj pameti bilo da pusti Čolu da se povuče bez bisa, ako ništa drugo, makar kako bi iza tekstom patrijarhalno mizogine (samo što Zdravku, kao što rekoh, sve to praštamo) „Kao moja mati“, otpevao jednu od najboljih u svojoj karijeri, „Ti si mi u krvi“. Vatromet koji je usledio samo je materijalizovao energiju koja je tokom prethodna tri sata protutnjala kroz sve.
Pored opšteg, snažnog utiska da je ovaj koncert i te kako vredelo sačekati i ispratiti, Zdravku je uspelo da pokrene čitavu lavinu malih ličnih sećanja, „crtica“ čiji je svojim stvaralaštvom bio učesnik. Recimo, sećanje na Čolin nastup sa istog ovog čačanskog Trga, negde ranih dvehiljaditih, kada se uprkos uvelikoj predanosti hevi metalu i alternativnoj kulturi nije dovodilo u pitanje prisustvo na koncertu: Čola je izuzetak! Pa još dalje u prošlost, prva kaseta koju je autorka ovih redova svesno upamtila i napamet znala, a Čolićev poslednji „ceo dobar“ album pre raspada Jugoslavije. I sa iste trake, kasnije sa braćom od tetke uvežbavana koreografija za „Maslinasto zelenu“, simbolična jer je bilo bombardovanje, a tata radio u JNA. I još dalje, arhivska hrpa ploča i novinskih izdanja sa svakim intervjuom koji je Zdravko valjda ikada dao, jer je moja mama bila upravo od onih na početku spominjanih devojčica koje su uhvatile i fanatično ispratile udarni talas Čolinog sticanja popularnosti i građenja slave.
Taj prelazak sa stupnja popularnosti u stadijum slave, većina muzičkih senzacija iz nekog trenutka u vremenu, zapravo, nikada ne zavredi. Zdravko Čolić sasvim zasluženo jeste i od tada nepromenjeno, a suvereno – „samo“ traje.
